Ina's World of Stories

4. Upozorenje

1. dio četvrtog poglavlja

Nalazili smo se u mračnoj prostoriji. Bilo je tako mračno da nisam mogla razaznati apsolutno ništa. Mogli smo se nalaziti u kuhinji, spavaćoj sobi ili pak zatvorskoj ćeliji. Samo sam znala da je mračno. Možda se radilo o istoj prostoriji iz prošlog sna, ali sada je bilo još mračnije i bilo je teško točno reći.
Jedino što sam vidjela bile su njegove oči. Taj sjaj u njima ispunjavao me jezom, ali i nekim ugodnim osjećajem. Uz njega sam uvijek bila zbunjena.
Prišao mi je vrlo blizu i upalio džepnu svjetiljku. Sada sam ga mogla jasnije vidjeti. Srce mi je brže zakucalo. Nisam znala je li to od straha ili uzbuđenja.
„Nedostajala si mi“, rekao je nježno i dodirnuo mi obraz svojim dlanom.
„I ti meni“, čula sam svoj izdajnički glas.
„Želio sam ti nešto pokazati“, govorio je i dalje šaptom.
Nije mi bilo jasno zašto šapućemo. Tko bi nas mogao čuti?
„Što?“ upitala sam i ja šaptom.
Primio me za ruku i poveo.
Više nismo bili u mračnoj prostoriji nego smo hodali plažom. More je bilo tako lijepo. Obožavala sam zvuk valova i miris soli. Osmjehnula sam mu se.
„Sviđa ti se?“ upitao je.
Kimnula sam potvrdno.
Bio je tako divan. Poželjela sam da zauvijek ostanemo tu na plaži kraj mora. Ovio je svoje snažne ruke oko mene. Osjećala sam se tako malenom u njegovu zagrljaju. Možda je to bilo i stoga što sam sa svojih 168 centimetara visine uistinu i bila malena u usporedbi s njim. On je sigurno bio viši od 185 centimetara.
Okrenula sam se prema njemu. Imala sam ga namjeru poljubiti, ali u tom trenu sam shvatila da više nismo na plaži.
Jurili smo šumom, a netko nas je sustizao.
„Brzo, ovdje!“ rekao je Erik i povukao me u neko veliko deblo.
Stajali smo u šupljini drveta i drhtali od hladnoće i straha. Oboje smo bili iznemogli. Dugo smo trčali, a nismo im mogli pobjeći.
„Tko su oni?“ upitala sam ga tiho nakon što su nas njihovi koraci prošli.
Polako smo se izvukli van. Pomogao mi je da opet stanem na noge. Otresla sam prašinu s mojih traperica što je bilo suludo budući da sam bila prljava od glave do pete.
„Što žele od nas?“ upitala sam opet jer mi nije odgovorio na prvo pitanje.
„Neću dopustiti da ti se išta dogodi. Bez brige. Dok si sa mnom, sigurna si. Ja ću te čuvati. Zauvijek“, rekao je nježno me privijajući sebi na prsa.
To nije bio odgovor na moje pitanje i nije me smirilo.
„Ali...“ pokušala sam protestirati.
Ušutkao me i onda opet progovorio: „Martina, obećaj mi da ćeš me poslušati. Ja ti želim dobro.“
„Znam“, rekla sam tiho.
„Dobro. Jako dobro. Dakle, kada kažem bježi, ne osvrći se, samo trči“, govorio je dalje, a ja sam bila zbunjena.
U sljedećem trenutku opet smo mogli čuti kako trče prema nama. Opasnost nije prošla. Pronašli su nas.
„Bježi!“ rekao je tiho ali odlučno.
Počela sam trčati najbrže što sam mogla, ali oni su ipak bili brži. Sustizali su me. Pogledom sam tražila njega, ali nigdje ga nisam mogla vidjeti.
„Erik?“ zazvala sam.
Ništa.
Čula sam ih. Bili su mi tako blizu, a ja sam bila posve sama. Noge su me boljele od napora. Popiknula sam se i pala.
„Ne!“ zavrištala sam i tada sam se probudila.
Upalila sam svjetiljku koja je stajala na ormariću pokraj mog kreveta. Po dobroj staroj navici pritisnula sam tipku na mobitelu koji je također stajao na istom ormariću i pogledala koliko je sati. Bilo je tek 2 i 43 ujutro.
Miško je provirio iz svoga kaveza zbunjen. Ustala sam i uzela ga u krevet k sebi znajući da bi se mama jako naljutila da me sada može vidjeti. Zijevnuo je i odmah mi je bilo lakše pri srcu. Životinje su tako jednostavne. Uvijek su odane svojim vlasnicima. Nježno sam mu češkala njuškicu dok nije zadrijemao, a onda sam ga vratila u kavez pri čemu se probudio ali je brzo opet utonuo u san.
Ugasila sam svjetlo i pokušala opet zaspati. Nisam uopće željela razmišljati o snu iz kojeg sam se upravo probudila. Znala sam da ako počnem razmišljati neću moći prestati i više uopće neću zaspati do jutra.
Alarm na mobitelu počeo je zvoniti točno u 6 i 30 ujutro. Probudila sam se i ugasila zvonjavu, a onda se još malo protegnula u krevetu. Nije mi se dalo ustati. Barem ne tako brzo. Oči su mi se počele ponovno sklapati, ali prije nego što sam uspjela ponovno zaspati u sobu mi je ušla mama. Nije se trudila pokucati prije. Ta njena navika često mi je išla na živce.
„Martina! Pa što ti još radiš u krevetu? Zakasnit ćeš“, rekla je i umjesto da izađe kao obično, sjela kraj mene na rub kreveta.
„Evo sad ću. Znaš da mrzim srijedu, imam faks do 4. Izludi me to. Previše je predavanja za jedan dan“, mrmljala sam ustajući i vukući se prema kupaonici.
Mama je opet samo rekla da će mi tako biti svaki dan kad završim fakultet i zaposlim se.
Dan je postajao samo sve gori. Prvo mi se nije uopće dalo ustati, ali sam bila prisiljena. Onda sam shvatila da vani pada nekakva kišica. Nisam nikako mogla pronaći svoj kišobran i na kraju sam uzela neki stari kojem je jedna žica bila slomljena. Žurila sam do tramvajske stanice i slučajno stala u lokvu vode. Tramvaj mi je otišao pred nosom. Drugi sam čekala sedam minuta ali bio je toliko pun da nisam stala u njega. Onaj iza došao je tek nakon novih pet minuta čekanja. Promet je bio grozan i na Jelačićev trg sam stigla tek u 8 i 3 minute. Trčala sam do Kaptola da stignem na autobus u 8 i 10. Kad sam napokon sjela u učionicu između Nataše i Silvije, odahnula sam.
„Što je bilo, Tina? Izgledaš...pa...malo...hmm...čudno?“ Silvija je šaputala meni s lijeva.
Nije mogla govoriti glasno jer je profesorica već bila u učionici i počela svoje predavanje.
„Ma sve je ok. Ludo jutro. Ništa novo“, umirila sam je.
Kasnije smo stajale na hodniku ispred učionice. Nataša me pogledala sumnjičavo. Vidjela sam da joj mozak radi sto na sat i da pokušava dokučiti što mi je. Mora da sam izgledala izbezumljeno. Bila je pauza i nisam mogla izbjeći njena pitanja.

- 29.07.2009. - srijeda - 11:10 - Komentari (10) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Komentari On/Off

Opis bloga
Ovo je moj blog za objavljivanje mojih priča. Komentari su dobrodošli. Ako nemate komentara, barem ostavite točkicu da znam da ste bili i pročitali. Moj osobni blog je ovdje.

Ovaj blog ste otvorili ovoliko puta:

Pergolas

Genetski kod
Moja dovršena i objavljena priča (ovdje na blogu).
Samo kliknite na iksić(e) kraj svakog poglavlja. Neka poglavlja su u dijelovima jer su preduga za blog u komadu.
00. Erik i Martina X
01. Početak tjedna X X X
02. Dome, slatki dome X X
03. Ut. je dan za Buffy X X
04. Upozorenje X X
05. San X X
06. Istina X
07. Erik...izvan snova X X
08. Telefonski pozivi X X
09. Pitanja i odgovori X X
10.Prije nego zora svaneX X
11.Priprema pozor sad X X
12. Uljezi X X
13. Raj na Zemlji X X
14. Nebo se ruši X X X
15. Na ledu X X X
16. Posljednji ispraćaj X X
17. Pidžama-Party X
18. Prijateljice X X
19. Doktor Kolar X X
20. Obična X
21. Nulti pacijent X
22. Posljedice X X
23. Među nama X