Ina's World of Stories

13. Raj na Zemlji

prvi dio 13. poglavlja

Bio je divan osjećaj ponovno ležati u svom krevetu. Na kraju je sve završilo više manje dobro. Policajci su stigli ubrzo nakon što ih je baka pozvala. Trebalo im je dugo dok mi napokon nisu povjerovali. No dobro, budući da nisam mogla spomenuti Erika jer ga nisam htjela upletati, pretpostavljam da je priča stvarno zvučalo pomalo nevjerojatno. Objasnila sam im kako sam posve sama pronašla cure, a onda su mi potpuni stranci pomogli da ih spasim. Nisam toliko niti lagala. Na kraju krajeva superljudi su na neki način meni i bili stranci. Osim Erika naravno. Njega nisam znala definirati. Erik je bio netko s kim sam imala nešto u šumi dok smo oboje bili u opasnosti i pod navalom adrenalina. Kasnije me pokušao uvjeriti da je sve to bilo nešto više i da me voli. Dok je bio kraj mene i gledao me svojim prekrasnim očima, bilo je tako lako povjerovati u svaku riječ koju je izgovorio. No nakon nekoliko sati provedenih bez njega, opet sam se osjećala nesigurnom u vezi cijele stvari. Vjerojatno njemu to sve nije ni značilo koliko je meni.
Ono što me još mučilo bilo je da su ti zlikovci opet pobjegli. Policija je otišla na ono užasno mjesto u šumi, ali više nikoga nisu pronašli. Duboko u sebi sam znala da ih nikada neće naći i da će ubojstvo mojih roditelja proći nekažnjeno. Barem je Klara bila doma. Sjedila sam kraj nje u njenoj sobi dok nije napokon usnula. Tek sam tada i ja otišla u krevet. Baka je spavala u sobi mame i tate. Sprovod je bio dogovoren za ponedjeljak. Baka je sama bila tako odlučila u nadi da ću se ja do tada vratiti.
Odlučila sam da ću sutra nazvati Natašu, Anu i Silviju. Već je bilo vrijeme da im dopustim da dođu ovamo i budu uz mene. Znala sam da mi žele pružiti potporu, a možda bih im mogla ispričati o Eriku. Ne sve naravno, jer nisam baš sigurna da to smijem, ali bilo bi tako divno reći im barem nešto o njemu. Imala sam dojam da ako svoje misli i osjećaje podijelim s nekim drugim, bit ću sigurnija da su stvarni, da nije sve samo san. Tu je bio i Vedran. Čekao me jedan ozbiljan razgovor s njim. Samu sam sebe uvjeravala da se nemam zašto osjećati krivom. Nisam mu bila ništa obećala. Nismo bili zajedno. Nije mi bilo zabranjeno zaljubiti se u drugoga. Ipak sam se usprkos svemu osjećala krivom.
„Za pola sata te čekam preko puta tvoje kuće. Izađi kroz prozor i nađemo se tamo. Za pola sata!“ iznenada sam čula glas. Ovoga puta sam znala što je, ali nije zato bilo manje neobično. Teško je objasniti i samoj sebi, a kamoli drugima, kako to izgleda. Čula sam ga kao da stoji kraj mene u sobi, a opet nije stajao ni u blizini. Glas je na neki način dolazio iz moje vlastite glave i samo sam ga ja mogla čuti. Nije to bilo kao kod luđaka. Doduše samo sam pretpostavljala jer nikada prije nisam čula glasove pa nisam mogla usporediti. U svakom slučaju, telepatija je bila nešto što definitivno nikada neću spomenuti Nataši i curama.
Od njegovog glasa opet me obuzela neka sreća. Kao da se ništa loše nikada nije dogodilo. Kao da moji roditelji nisu bili okrutno ubijeni, ni moja sestra oteta. Postojao je samo on. Bio je moj život, moja sreća, jedno veliko toplo sunce koje sije samo za mene.
Ustala sam iz kreveta i upalila svijetlo. Vrata moje sobe bila su zatvorena pa nisam morala brinuti da će baka ili Klara primijetiti svijetlo. Miško se probudio i počeo grickati kavez. Taj mali glodavac uvijek je bio gladan i uvijek je htio još hrane. Nježno sam ga uzela iz kaveza i malo mazila i češkala. Zadovoljno mi je lizao dlan. Uvijek sam to smatrala nekim načinom ulizivanja i iskazivanja ljubavi. Nešto kao zami-pusice. Vratila sam ga u kavez i ubacila mu puno sijena unutra. Zavukao se pod sijeno uživajući.
„Tako, Miškec, samo ti papaj. Beba moja mala“, rekla sam mu nježno.
Uzela sam peglu za kosu i uključila ju da se grije. Otvorila sam svoj ormar. Što obući? Razmišljala sam o suknji ili haljini, ali na kraju krajeva bila je noć i nisam željela da Erik pomisli da sam provela previše minuta spremajući se. Tako sam se odlučila za traperice i jednu od mojih omiljenih rozih majica kratkih rukava. Pogledala sam se u ogledalo i zadovoljno zaključila da izgledam slatko. Nisam baš bila sigurna da je slatko ono što želim, ali sexy ili otmjeno jednostavno nisam bila ja. Stavila sam male naušnice na uši i jednu ludu šarenu narukvicu koju sam obožavala. Pegla za kosu se napokon dovoljno ugrijala pa sam unijela malo reda među moje neposlušne pramenove. Kosa mi je stvarno bila duga ovako ravna. Nanijela sam sjajilo na usne i to je bilo to. Obula sam moje omiljene tenisice na noge. Razmislila sam na tren da uzmem torbicu, ali sam odustala od te ideje. Pogledala sam na sat i shvatila da već kasnim petnaest minuta. Krasno!
Polako sam se uspela na prozor. Hrabrila sam samu sebe govoreći si da nije visoko, ali ipak sam si uzela par sekundi da se pripremim na skok. Zatim sam skočila.
Dobro je. Nisam čak ni iskrenula nogu. Za mene je to bio uspjeh. Potrčala sam prema cesti i još se jednom okrenula prema kući. Shvatila sam da sam zaboravila ugasiti svijetlo u sobi. No dobro. Sad je bilo prekasno za to. Vidjela sam ga s druge strane ceste. Čekao me. Prešla sam cestu i pozdravila ga.
„Hej! Izgledaš...pa...lijepo“, rekao je Erik. Nisam mogla točno dokučiti je li to značilo da izgledam jako lijepo ili pak ne izgledam dovoljno lijepo. U svakom slučaju nije mogao pronaći riječi i izgledao je zbunjeno. Odlučila sam vjerovati u ono prvo.
„Kamo idemo?“ upitala sam ni ne zahvalivši za kompliment.
„Nešto si napravila s kosom“, rekao je i dalje me gledajući. Uzeo je pramen moje kose među svoje prste.
„Samo sam je izravnala. Zar ti se više sviđala ona čupava varijanta?“ upitala sam.
„Ma ne. Mislim, lijepa je i čupava varijanta, ali sviđa mi se ovako“, rekao je i nacerio se.
„Pa, hvala“, rekla sam sramežljivo i nasmiješila se.
„Idemo prošetati. Noć je tako lijepa“, objasnio je i uzeo me za ruku. Ispreplela sam svoje prste s njegovima.
Pustila sam mu da me vode i nisam ga pitala kamo se uputio. Hodali smo jedno pored drugog.
„Zašto mi ti ne bi sada rekla nešto o sebi“, rekao je kad smo sjeli u neki park. Nisam bila točno sigurna koji je park to bio, ali bilo je pusto. Bilo mi je drago da smo sami. Nisam željela da mi neki narkomani ili pijanci pokvare ovu noć. Bilo nam je to nešto kao prvi spoj, ako je uopće bio spoj. Možda je samo bio njegov način oproštaja. Počela sam paničariti – opet!
„Jesi dobro?“ upitao me zabrinuto.
„Naravno.“
Kiselo sam se nasmiješila. Trudila sam se ostati mirna, ali u meni je sve paničarilo. Nisam ga željela izgubiti. Nisam ga mogla pustiti.
„Nešto te muči. No, reci, što je?“ bio je uporan sa svojim pitanjima.
„Ma nije ništa. Samo sam se pitala koji je razlog ovog iznenadnog sastanka usred noći. To je sve“, rekla sam iskreno.
„Kako to misliš? Pa dogovorili smo se da ću ti sve objasniti kada spasimo Klaru. Uostalom, mislio sam da me voliš i da postoji nešto između nas. Oprosti ako sam sve krivo shvatio. Ja nemam baš puno iskustva s ovim stvarima. Rijetko kad sam imao priliku komunicirati s drugim ljudskim bićima. Mislim, onima izvan Utvrde. Znaš, ljudima koji nisu doktori ni znanstvenici, a ni superljudi kako ti zoveš nas osmero.“
Nasmiješila sam se. Ovoga puta od olakšanja.
„Sad više ništa ne razumijem“, rekao je i počešao se po glavi.
„Ja sam mislila da ti ne želiš imati ništa sa mnom. Mislila sam da je ovo kao neki oproštaj“, pokušavala sam mu objasniti.
„Ali rekao sam ti da te volim! Kako si to mogla misliti?“
„Jesi, ali onda si nas istovario ispred kuće i odjurio. Nisi htio odgovoriti na moja pitanja i uopće mi se nisi javio do sada, a to je satima poslije.“
„Mislio sam da želiš provesti neko vrijeme sama sa sestrom i bakom. A i morao sam se javiti doma. Doktor je bio poprilično ljut zbog onoga što smo napravili“, objasnio je.
„Na to nisam ni pomislila. Hoće li sve biti u redu?“ upitala sam.
„Ma sve je dobro. Važno je da se nismo upleli ni u što opasno i da nismo privukli pozornost javnosti. Tako da nam je oprošteno, ali morali smo obećati da više nikada nećemo učiniti nešto takvo. Nas osmero smo njemu poput djece pretpostavljam. Brine se za nas.“
„Ili mu možda trebate radi njegovih pokusa pa se brine zbog toga“, promrmljala sam. Doktor mi se nije sviđao ni malo, a još ga nisam niti upoznala.
„Nemoj tako govoriti, molim te. Naravno da mu je važan njegov posao. Ti pokusi su njegov život. Sve što želi prije smrti je pronaći način kako da sve ljude pretvori u superljude. Ali ipak mislim da nas on voli i da nam nikada ne bi želio nauditi“, bio je uporan.
„Razmišljala sam malo. Kako to da ne može primijeniti isti način na koji je vas promijenio?“
„Ne znam. On kaže da smo mi bili još fetusi. Nismo bili niti posve razvijene bebe tako da je naš genetski kod praktički promijenjen prije rođenja pa smo rođeni ovakvi. Za drugi razlog navodi to što taj način očito nije bio posve siguran. Da je bio, ne bismo izgubili dvoje. Uostalom, Doktor već sada ima neku verziju...pa nešto slično kao cjepivo koje bi trebalo moći učiniti upravo to što želi, ali još nije sigurno. Testirao ga je na raznim životinjama, ali na neke vrste djeluje pogubno pa još treba puno rada dok ne bude dovoljno sigurno da se isproba na ljudima. No nemojmo sada o tome, Tina. Molim te, ovo bi trebala biti naša noć.“
„OK, OK, obećavam da neću više o tome govoriti!“ rekla sam i svečano podigla desnu ruku u zrak. Nasmiješio mi se. Žarko sam željela opet pitati o onome što je on nazivao krajnjim ciljem, ali nekako sam zatomila znatiželju i odlučila uživati.
„Popnimo se gore!“ rekao je pokazujući na veliki stari hrast. Pogledala sam u smjeru njegova prsta prema velikoj krošnji. Knedla mi je stala u grlu.
„Ja se ne penjem na tako visoke stvari. Onaj prozor od moje sobe je dovoljno visok za mene. Ne mogu se ja popeti na to...“
„Ma daj! Odozgo je prekrasan pogled!“ uvjeravao me.
„Super, ali nema šanse!“ rekla sam ne odustajući.
„Pogledaj gore je i kućica. Ništa ti neće biti!“ nije odustajao.
Pogledala sam prema gore i stvarno na vrhu drveta u krošnji nalazila se mala kućica. Nikad ju do sada nisam primijetila. Čudno, ali istinito.
„No dobro“, promrmljala sam jedva čujno popuštajući. Zašto nikada nisam mogla ostati dosljedna samoj sebi i svojim uvjerenjima? Ljudi su me uvijek tako lako nagovarali na svašta, a ja nisam imala snage oduprijeti se.
Nikada se nisam penjala na drvo. Čak niti dok sam bila mala to mi nije padalo na pamet. Nije bilo tako teško. Čudila sam se samoj sebi s kakvom lakoćom mi je ovo polazilo za rukom. S obzirom da sam se obično popikavala i na ravnom, bilo je neobično. Valjda je ovo bila savršena noć u kojoj je sve bilo moguće. Možda je Bog pomislio da sam dovoljno toga prošla u posljednjih nekoliko dana pa sam zaslužila malo mira i sreće. Razmišljala sam o tome dok mi je Erik neprestano pružao ruku i pomagao mi da se popnem na sljedeću granu. On je to činio spretno poput kakve vjeverice.
Dah mi je zastao kad sam se napokon popela do vrha i kad smo sjedili u maloj drvenoj kućici i promatrali usnuli grad oko nas s ove visine. Imao je pravo. Bilo je tako lijepo. Noć je mirisala na neko cvijeće, ali kako nisam dobro poznavala mirise cvijeća nisam mogla točno reći na koje. Pogledala sam Erika. Bilo je mračno ali na licu su mu se ocrtavale zrake mjesečine. Izgledao je tako mirno i spokojno. Nisam mogla dokučiti je li sretan kao i ja. Nikada nisam mogla ništa iščitati s njegova lica. Mislim da me nitko u životu nije zbunjivao kao on sada.
Od nekud je izvukao dvije čaše i bocu crnog vina. Isprva sam bila zbunjena, ali onda mi je postalo jasno da je vjerojatno planirao naš dolazak ovamo i sve već ranije pripremio. Tek sam tada pogledala uokolo po kućici. Bila je lijepa. Mala i mirna. Daleko, ili bolje reći visoko od svega. Nije bilo gotovo ničega unutra osim hrpe jastuka.
Zavalili smo se na jastuke i pijuckali vino. Ispitivao me o meni. Zanimalo ga je sve od mojeg djetinjstva do trenutka kad smo se upoznali u mojim snovima. Pričala sam mu o mami i tati, o Klari, našem doseljenju u Zagreb i mojim prijateljicama s fakulteta. Nikada u životu nisam toliko pričala kao te noći. Otvorila sam mu svoju dušu i ništa nije ostalo sakriveno. Znala sam koliko bih time mogla povrijediti samu sebe. Nije bilo lako srušiti zidove koji su čuvali moje srce sve ove godine. Vjerovala sam mu.
„Jesi gladna?“ upitao je nakon što sam mu ispričala kako sam kupila Miška i dovela ga doma usprkos mami i tati koji su bili protiv.
„Donio si i hranu?“ upitala sam iznenađeno u nevjerici.
„Ne“, rekao je i nasmijao se, a onda nastavio: „Zapravo sam donio čips, ali kad malo razmislim i to prolazi kao hrana.“
„Nisam gladna. Ali mogao bi ti sada meni odgovoriti na još neka pitanja“, morala sam pokušati.
„Kao što na primjer?“
„Kako si odabrao baš mene i zašto?“
„To te toliko muči, ha? Zašto sam baš tebi od svih ljudi na planetu odlučio upasti u snove?“
„Rekao si da ćeš mi odgovoriti!“
„Ne. Samo sam pitao što bi me na primjer pitala. Ništa više“, zadirkivao me.
Ljutilo me to što izbjegava odgovoriti. Pa ja sam njemu upravo rekla sve o sebi, a on uporno ne želi odgovoriti na pitanje koje sam postavila već više puta. To njegovo izbjegavanje samo me nagnalo na pomisao da je odgovor strašan ili da mi se neće svidjeti. Zašto mi inače ne bi rekao?

P.S. Inače, ljudi, imam još nekoliko poglavlja napisanih, a čak jedno dva-tri čekaju i da budu napisana tako da ćemo se ipak još neko vrijeme družiti s Erikom i Martinom. Čak sam mislila odustati i ne napisati do kraja, ali ne znam kako bi vi onda reagirali? I ne bi bilo fer od mene valjda.

- 13.01.2010. - srijeda - 17:47 - Komentari (15) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>
Komentari On/Off
Opis bloga
Ovo je moj blog za objavljivanje mojih priča. Komentari su dobrodošli. Ako nemate komentara, barem ostavite točkicu da znam da ste bili i pročitali. Moj osobni blog je ovdje.

Ovaj blog ste otvorili ovoliko puta:


Pergolas
Genetski kod
Moja dovršena i objavljena priča (ovdje na blogu).
Samo kliknite na iksić(e) kraj svakog poglavlja. Neka poglavlja su u dijelovima jer su preduga za blog u komadu.
00. Erik i Martina X
01. Početak tjedna X X X
02. Dome, slatki dome X X
03. Ut. je dan za Buffy X X
04. Upozorenje X X
05. San X X
06. Istina X
07. Erik...izvan snova X X
08. Telefonski pozivi X X
09. Pitanja i odgovori X X
10.Prije nego zora svaneXX
11.Priprema pozor sad X X
12. Uljezi X X
13. Raj na Zemlji X X
14. Nebo se ruši X X X
15. Na ledu X X X
16. Posljednji ispraćaj X X
17. Pidžama-Party X
18. Prijateljice X X
19. Doktor Kolar X X
20. Obična X
21. Nulti pacijent X
22. Posljedice X X
23. Među nama X