Ina's World of Stories

18. Prijateljice

part one

Kao da sam preko noći upila svu hrabrost svijeta drugog dana probudila sam se odlučna u namjeri da ću kontaktirati Erika. Željela sam znati gdje je i kako je. Nisam ga vidjela predugo. Nedostajao mi je. To i ova nova situacija bili su dovoljni razlog da zahtijevam da se vidimo.
Nažalost nisam znala gdje je Utvrda. Pretpostavljala sam da se Doktorov laboratorij ne zove tako nego mu je to samo nadimak među onima koji tamo rade. Erik nije imao mobitel ili mi barem nikada nije dao broj. Jedini broj telefona koji sam imala je bio onaj koji mi je on sam dao prije nego što smo išli tražiti Klaru.
Nisam znala ni koga zovem ni što ću točno reći dok sam utipkavala broj telefon. Čekala sam nekoliko sekundi dok se s druge strane nije netko javio.
„Molim?“ napokon se čuo glas. Javila se neka žena.
„Dobar dan. Trebala bih Erika. Zvala sam prije na ovaj broj. On mi ga je dao da mu se na njega javim. Ne znam jeste li u kontaktu s njim, ali trebala bih razgovarati s njim“, objašnjavala sam što sam bolje mogla.
„Kojeg Erika? Ovdje nema nikakvog Erika.“
„Prije nešto više od dva tjedna zvala sam ga na ovaj broj“, bila sam uporna iako nisam uopće znala da li mi se javila ista osoba.
„A tko ste Vi?“
„Martina. Martina Lovran. Erik mi je dao Vaš broj“, polako sam već odustajala.
„Valjda je došlo do neke zabune. Žao mi je. Možda ste krivo utipkali broj.“
„Možda. No molim Vas, ako znate o čemu govorim a iz nekog razloga mi ne smijete reći, recite mu da ga hitno moram vidjeti i da moramo razgovarati. Recite mu da ću ga čekati navečer u svojoj sobi“, još jednom sam pokušala.
„Žao mi je, gospođice. Vjerojatno imate krivi broj telefona. Ovdje nema nikakvog Erika.“
Nakon te zadnje rečenice poklopila mi je slušalicu. Učinila sam sve što sam mogla. Sada mi je preostalo još samo čekati. Ili će Erik dobiti moju poruku, a ova mi žena iz nekog razloga nije smjela ništa reći, ili dotična gospođa trenutno misli da sam neka luđakinja.
Pogledala sam se u ogledalu. Izgledala sam neispavano. Bila sam blijeda, a ispod očiju su mi se pojavili crni kolutovi. Stvarno grozan prizor.
„Tina, budna si!“ povikala je Nataša nakon što su mi sve tri provirile kroz poluotvorena vrata u sobu.
„Budna sam. Uđite“, rekla sam svjesna da im dugujem objašnjenje za ono što se dogodilo noćas. Još uvijek nisam točno znala što ću im reći.
Ušle su jedna za drugom i poredale se na mom krevetu. Stajala sam pred njima. Vladala je tišina. Samo smo se gledale.
„Kad su mama i tata umrli i kad je Klara nestala Erik mi je pomagao pronaći ju. Bili smo zajedno sami neko vrijeme. Već sam vam rekla da ga poznajem od prije, ali sada smo se još više zbližili i tako sam spavala s njim“, objašnjavala sam šetajući se lijevo desno ispred kreveta i izbjegavajući njihove poglede.
„Zašto nam nisi rekla?“ upitala je Silvija.
„Kako je bilo?“ upitala je Nataša smijuljeći se.
Zastala sam na trenutak i pogledala ih. Srce mi je glasno tuklo. Nisam bila sigurna da li to samo meni zvuči tako glasno ili su ga i one mogle čuti. Reći im cijelu istinu ili ne? Nisam se mogla odlučiti. Njih tri bile su mi najbolje prijateljice na cijelom svijetu i vjerovala sam im u potpunosti, ali to nije bila moja istina.
„Bilo je dobro“, rekla sam i blago se osmjehnula Nataši.
„Zašto nam nisi rekla da misliš da si trudna?“ upitala je Silvija.
„Sve se dogodilo nekako prebrzo i nisam baš imala prilike s vama razgovarati o svemu, a onda sam otkrila...to jest pomislila da sam trudna. Nisam ni sama mogla vjerovati u to. Sve je bilo nekako nestvarno pa nisam ni s kim razgovarala o tome. Žao mi je što vam nisam rekla, ali na kraju ipak nisam trudna tako da je i bolje što vam nisam rekla. Barem se niste bezveze brinule!“
„Ma daj, Tina! Ne budali. Mi smo prijateljice. Brinemo se jedna za drugu i povjeravamo si sve. Nemoj da se to opet dogodi. Što god te mučilo moraš to podijeliti s nama!“ napokon je i Ana progovorila.
„Imaš pravo“, rekla sam, a onda smo se sve četiri zagrlile.
Povukle su i mene na krevet i počele me ispitivati o Eriku. Kakav je? Što radi? Studira li? Je li dobar prema meni? Što je rekao kad sam mu rekla da mislim da sam trudna?
„Erik je dobar i zgodan, a što je najvažnije zaljubljena sam u njega preko ušiju.“
„A on u tebe?“
„Ne znam. Mislim da je. Barem on kaže da je tako.“
„Kako je reagirao na bebu?“
Razmislila sam na tren. Kako najjednostavnije odgovoriti na to pitanje a da laž bude što manja? Erik je znao za bebu prije mene same. Samo što je pogriješio. Uopće nisam bila trudna.
„Dobro. Bolje od mene u svakom slučaju.“
„Jesi li mu već javila da nisi trudna?“
„Ostavila sam mu poruku da moramo razgovarati. Nisam ga mogla dobiti. Jako je zaposlen.“
„Što radi?“
„U jednom laboratoriju. Ne znam točno što. Ne razumijem se u te stvari.“
Samo da više prestanu s pitanjima.
„Kad ćemo ga upoznati?“
„Uskoro. Uh, gladna sam. Idemo dolje nešto pojesti?“ upitala sam da promijenim temu.
„Ja sam mislila da odmah naručimo ručak. Već je ionako kasno. Poslije možemo do videoteke uzeti nove filmove. Kad se trebaš naći s Erikom?“ rekla je Ana.
„Navečer. Osim ako mi se ne javi prije. Što bi vi jele?“
„Stalno mijenjaš temu. Zašto je sve oko tog Erika tako tajanstveno?“ primijetila je Nataša.
„Ma nije tajanstveno. Samo znate mene – ne volim ja pričati o svojim osjećajima i osobnim stvarima. Uz to sam i gladna.“
„No dobro. Kako ti kažeš, ali ja imam osjećaj da tu ima nešto puno više što ne želiš podijeliti s nama“, rekla je Nataša.
„Ja bih jednu malu miješanu pizzu“, rekla je Ana da me spasi.
„Ja ću isto“, složila se Silvija.
„Ja bih ćevape“, rekla sam nastojeći zvučati što normalnije.
„OK. Ja ću naručiti“, rekla je Nataša i dohvatila moj telefon.
Hrana je stigla za nekih pola sata što je bilo pristojno vrijeme za čekanje. Ponekad se moralo čekati i puno duže. Platile smo dostavljaču i navalile na hranu. Bilo je ukusno. Otvorila sam sok od jabuke i ponudila cure. Kad smo završile s jelom počistile smo stol u kuhinji i preselile se u dnevnu sobu s čašama soka. Nataša je uzela daljinski upravljač i mijenjala kanale na televiziji. Nije bilo ničeg zanimljivog za gledati. Na kraju smo lijeno ustale s kauča i krenule prema videoteci. Ana je nosila filmove koje smo gledale jučer da ih vratimo, a imale smo namjeru uzeti tri nova.
„Zašto uzimamo tri filma kad večeras idemo van?“ upitala je Silvija.
Dan je bio lijep i sunčan.
„Meni se ne ide nikamo“, rekla sam.
Bilo je nekako vruće pa sam iz džepa izvadila gumicu za kosu i podigla svoju kosu u rep.
„Ni meni, ali ako baš moramo ići ćemo. Jel' da, Tina?“ dodala je Ana.
„Ja bih išla. Nekako smo prestale izlaziti. Sjećate se prije kad smo znale biti vani do jutra i prespavati pola nedjelje, a drugu polovicu provesti u svađi s roditeljima oko toga koliko dugo smijemo ostati vani?“ upitala je Nataša.
„Ne sjećam se jer ja nikada nisam imala takvo razdoblje. Ti si očito bila još luđa u mladim danim“, zadirkivala sam ju.
„Svi normalni ljudi su to radili!“ pobunila se Nataša.
Silvija je stala na njenu stranu, a Ana je nadodala da je ona bila kao i ja – tiha i povučena.
„Najvažnije je da smo sada prijateljice. Čudno je to kako smo različite, a opet se tako dobro slažemo“, zaključila je Nataša.
Mi tri smo se složile.
Povratak kući iz videoteke prošao je malo brže. Nismo toliko brbljale pa smo brže hodale. Odlučile smo ovoga puta filmove pogledati u dnevnoj sobi. Nataša i Silvija su pristale navečer same otići do diska bez da muče mene i Anu. Mi smo im bile zahvalne što možemo ostati doma i eventualno prošetati po susjedstvu.
„Hoćemo ispeći kokice?“ upitala je Ana.
„Može što se mene tiče. Vi se pobrinite za to, a ja idem do kupaonice. Znate gdje što stoji“, rekla sam i ustala s kauča.
Za nekih 5 minuta izašla sam iz kupaonice. Krenula sam natrag u dnevnu sobu, ali sam primijetila da su vrata moje sobe zatvorena, a bila sam sigurna da sam ih ostavila otvorena. Shvatila sam da je netko bio u kući i prošla me jeza. Oprezno sam prišla vratima svoje sobe i primila kvaku. Otvorila sam ih i ušla unutra. Sve je bilo na svom mjestu. Izgledalo je baš onako kako sam sobu i ostavila. Zapuhao je lagani vjetar i povukao zastor van. Bio je otvoren prozor na hodniku i onaj od sobe pa je nastao propuh. S olakšanjem sam zaključila da se vjerojatno to i dogodilo. Vrata sam ostavila otvorena i nastao je propuh pa ih je vjetar zalupio. Krenula sam prema prozoru da ga zatvorim. Odjednom me netko zgrabio s leđa. Nečija ruka našla se na mojim ustima pa nisam stigla niti vrisnuti. Netko je ipak bio ovdje.
„Martina, budi tiho. Ne želim da tvoje cure znaju da sam ovdje. Nemam puno vremena. Neprestano me nadziru da vide hoću li doći k tebi“, šapnuo mi je Erik.
Pustio me i zatvorio vrata. Okrenula sam se prema njemu. Nekoliko sekundi samo smo se gledali. Podragao mi je obraz svojom rukom i nasmiješio se.
„Zaboravio sam kako su lijepe te tvoje oči“, rekao je nježno i tiho.
„Znači ipak si dobio moju poruku?“ šaptala sam.
„Da. Ali nemoj zvati na taj broj osim ako nije baš jako hitno. Nije posve sigurno. Doktor i njegova ekipa postali su nepodnošljivi. Neprestano me prate i nadziru. Boje se da sam se zaljubio u tebe i da će propasti njihov plan o stvaranju što je više super beba moguće. Ni ostalima nije lako. Svi polako uviđaju koliko je taj Doktorov plan zapravo okrutan. Ponaša se kao da nismo ljudska bića nego samo oruđe kojim će postići svoj željeni cilj. A opet s druge strane on je jedini otac kojeg mi poznajemo. Odnosi su jako napeti. Petar i Sara su zatvoreni. Nisu baš zarobljenici, ali nije im dopušteno izlaziti iz soba, a pogotovo ne viđati se. On odbija imati dijete s bilo kojom drugom djevojkom jer voli samo nju. Doktor je bijesan. Sumnja da ja volim tebe i bojim se što bi mogao napraviti ako sazna da je to istina. Zato ga držim u uvjerenju da nije tako“, objašnjavao mi je što je brže mogao.
Vidjela sam strah u njegovim očima. Erik je od kako sam ga znala bio neustrašiv. Nije se bojao za sebe, znala sam to. Bilo ga je strah da će se nešto dogoditi meni ili našoj bebi. Samo što naša beba nije niti postojala.
„Nisam trudna“, napokon sam mu rekla ono zbog čega sam ga i zvala.
„Molim?“ upitao je iskreno zbunjen i iznenađen.
„Ne znam kako se to dogodilo. Prema onome što si mi ispričao definitivno sam trebala ostati u drugom stanju, ali nisam. Pretpostavljam da je glupo od mene što ranije nisam napravila test, ali zvučao si tako sigurno pa sam jednostavno tvoje riječi uzela kao činjenice. Noćas sam bila kod doktora i nisam trudna.“
„Ali to je nemoguće!“
„Očito je moguće. Ne znam zašto se to dogodilo. Možda ne mogu imati djecu uopće. Možda je problem u tebi. Ili u vašem genetskom kodu. Nije ni važno. Nisam trudna.“
Sjeo je na krevet gledajući u prazno. Sjela sam kraj njega.
„Jesi li dobro?“
„Dobro sam. Samo sam bio siguran da si trudna, a sada ispada da nisi i nije mi jasno kako je to moguće.“
„Možda je Doktor pogriješio i napravio tu malu grešku u vašem genetskom kodu pa ipak jedan jedini put nije dovoljan da ostanem u drugom stanju.“
„Nije pogriješio. Jedna druga djevojka je trudna i dogodilo se nakon samo jednog puta.“
Osjetila sam žalac ljubomore. Ipak je postojala druga djevojka.
„Ne sa mnom! Hoćeš li mi uopće ikad vjerovati da si ti jedina djevojka koju želim da nema druge?“ upitao me.
„Nisam ni mislila s tobom“, brzo sam rekla.
„Da, naravno. Baš si luda! Ali ponekad mi se malo sviđa što si toliko ljubomorna“, zadirkivao me smiješeći se.
Udarila sam ga šakom u rame iako sam bila sigurna da udarac nije ni osjetio.
„Uopće nisam ljubomorna!“ lagala sam.
„Kako god ti kažeš. Znaš da nas je osmero i da su u pitanju tri dečka i pet cura. Rekao sam ti da Petar voli samo Saru i da ne želi biti ni s jednom osim nje. Ja volim samo tebe, a ta druga djevojka, jedna od običnih ljudi kao ti, ostala je trudna s Tinom. Ako mene pitaš, mislim i da se on polako zaljubljuje u nju. Doktor će poludjeti kad sazna.“
„Tako mu i treba. Taj Doktor je zao. Ti to nećeš priznati, ali on nije dobar čovjek. Ako je stvarno kao otac svima vama, trebao bi pustiti Petra i Saru da budu zajedno. Svatko bi želio da njegova djeca budu sretna. A on ih umjesto toga drži poput životinja u kavezu!“
„Znaš, imati dijete s tobom nije mi posve odbojna zamisao, ali trenutno mi je čak drago što nisi trudna. Nalazimo se u ludom razdoblju životu. Planiramo pobjeći. A i premladi smo! Nismo još spremni za tako veliki korak, a beba je stvarno veliki...“
„Što?!“ viknula sam i ustala s kreveta.
„Hej, nemoj se ljutiti. Volim te, Tina, samo nije pravi trenutak za bebu.“
„Ma ne to. U tome se slažem s tobom! Planirate pobjeći? Iz Utvrde? Pobjeći kamo? Kako?“

...to be continued...

Posvećujem Barbari jer ona me uvijek tjera da pišem i objavljujem :)

- 15.04.2010. - četvrtak - 23:11 - Komentari (10) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>
Komentari On/Off
Opis bloga
Ovo je moj blog za objavljivanje mojih priča. Komentari su dobrodošli. Ako nemate komentara, barem ostavite točkicu da znam da ste bili i pročitali. Moj osobni blog je ovdje.

Ovaj blog ste otvorili ovoliko puta:


Pergolas
Genetski kod
Moja dovršena i objavljena priča (ovdje na blogu).
Samo kliknite na iksić(e) kraj svakog poglavlja. Neka poglavlja su u dijelovima jer su preduga za blog u komadu.
00. Erik i Martina X
01. Početak tjedna X X X
02. Dome, slatki dome X X
03. Ut. je dan za Buffy X X
04. Upozorenje X X
05. San X X
06. Istina X
07. Erik...izvan snova X X
08. Telefonski pozivi X X
09. Pitanja i odgovori X X
10.Prije nego zora svaneXX
11.Priprema pozor sad X X
12. Uljezi X X
13. Raj na Zemlji X X
14. Nebo se ruši X X X
15. Na ledu X X X
16. Posljednji ispraćaj X X
17. Pidžama-Party X
18. Prijateljice X X
19. Doktor Kolar X X
20. Obična X
21. Nulti pacijent X
22. Posljedice X X
23. Među nama X