Ina's World of Stories
17. Pidžama-Party
|
Objavljujem cijelo 17. poglavlje iako je trebalo u dva dijela, ali sad ću morati puno učiti pa vjerojatno neću tako skoro opet objaviti. Tako da čitajte kad imate vremena. 10 DANA POSLIJE Ljeto se bližilo. Osjećalo se to u zraku. Postajalo je sve toplije kako je došao svibanj. Izlozi trgovina su se polako punili ljetnom odjećom i kupaćim kostima, te potrepštinama za plažu. Ipak za sredinu idućega tjedna najavljivali su kišu. Vrijeme je oduvijek bilo prevrtljivo. „Što misliš o ovoj haljinici? Baš mi je slatka“, zacičala je Silvija ispred jednog izloga. „Hoćeš da uđemo unutra i da ju probaš?“ upitala ju je Ana. „Ma ne znam. Nemam baš puno love, a ta haljina mi ipak nije baš nužno potrebna.“ „Uopće nije skupa. Ma daj! Idemo unutra da barem vidimo kako ti stoji!“ rekla je Nataša odlučno. „Pretpostavljam da mi to ne može naškoditi. Ideš s nama, Tina?“ upitala me Silvija. Pogledala sam je i nasmiješila se iako sam bila jako zamišljena i zabrinuta. „Naravno. Sigurna sam da će ti super stajati“, rekla sam i ušla za njima u trgovinu. Nije bila gužva. Zbog toga mi je bilo jako drago jer nisam podnosila gužve u trgovinama. Mrzila sam čekanja na red ispred kabina i duge redove pred blagajnom. Prodavačica je bila jako simpatična. Silvija ju je zatražila željenu haljinu u svom broju i ona joj je odmah donijela jednu. Zatim je Silvija ušla u kabinu da isproba haljinicu. „Jesi li ti dobro?“ upitala me Nataša nešto tiše dok se Silvija presvlačila. „Zašto ne bih bila dobro? Sve se vraća u normalu i postaje bolje. Za par dana bit ću kao nova“, rekla sam. „A financijski kako stvari stoje? Ako imaš problema, nemoj se bojati tražiti me za pomoć. Ili bilo koju od nas. Trebaš li nešto novca da ti posudim?“ „Ne. S te strane barem za sada nemamo problema. Mama i tata ostavili su nam dovoljno za nekoliko godina. Čini se kao da su predosjećali da će im se nešto dogoditi. Zbrinuli su mene i Klaru barem na neko vrijeme, a tu je i baka koja ima dosta veliku mirovinu i novac koji joj je djed ostavio. Zatim moja stipendija. Nismo bogate, ali nemamo ni problema s novcem pa ne brini.“ „U čemu je onda problem, Tina? Nešto nije u redu“, nastavila je Nataša. „Ma nije ništa, stvarno“, slagala sam što sam uvjerljivije mogla. Nisam joj mogla reći istinu. Erika nisam vidjela sve od one noći nakon sprovoda. Dakle već desetak dana i to me jako mučilo. Nedostajao mi je. Nismo mogli komunicirati nikako. Nisam znala kako doći niti do njega niti kako ga kontaktirati. Nisam znala niti što ću s mojom trudnoćom. Bilo me strah da će mi Doktor htjeti uzeti dijete za svoje lude pokuse. Nadala sam se samo da je Erik dobro i da će se sve na kraju nekako riješiti. Najgore je bilo što nisam imala nikoga kome bih se mogla izjadati. Trebalo mi je da me netko utješi i oraspoloži, a nisam imala nikoga. „I onda? Što kažete?“ upitala je Silvija i izašla iz kabine u haljini koju smo vidjele u izlogu. „Izgledaš prekrasno! Super ti stoji! I boja ti tako lijepo ističe oči. A tek kroj! Mislim da ova haljina savršeno ističe tvoje atribute i pokriva one sitne nedostatke!“ bila sam pretjerano oduševljena. Samo sam željela da me Nataša pusti na miru i da me više ne gnjavi pitanjima. „Stvarno?“ upitala me Silvija. „Da! Jako mi se sviđa! Materijal je isto dobar. Ne volim one koji se stalno gužvaju“, nadodala sam uz veliki smiješak. „Onda je moram kupiti ako ti tako misliš!“ rekla je Silvija radosno i vratila se u kabinu da se opet presvuče. Ja sam se pravila da razgledavam majice kratkih rukava samo da mi Nataša opet ne priđe i ponovno ne započne razgovor koji smo maloprije prekinule. Za par minuta Silvija je izašla iz kabine i otišla prema blagajni da plati haljinu. Putem je uočila i naušnice koje su jednostavno odlično pristajale uz haljinu pa je kupila i njih. Kad smo napokon izašle iz trgovine bila je sretna i zadovoljna. Kad bi barem mene kupovina mogla tako smiriti. „Hoćemo li sada na kavu?“ upitala je Ana. „Može što se mene tiče. Moram vam ispričati i neke novosti. Jedva čekam da vam kažem. Bit ćete sretne zbog mene!“ uskliknula je Nataša. Meni je bilo svejedno hoćemo li na kavu ili sladoled ili nikamo. Samo sam nastojala održati taj privid da je sve u redu i da sam dobro da ljudi oko mene ne bi ništa primijetili. Bio je petak. Klara je toga jutra otišla na trodnevni izlet sa svojim razredom, a baka je iskoristila priliku da taj isti vikend posjeti svoju staru školsku prijateljicu koja je živjela u Šibeniku i koju nije često imala prilike vidjeti. Tako sam ja ostala sama za vikend pa sam pozvala Natašu, Anu i Silviju da dođu k meni i prespavaju. Nisam htjela biti tri dana u praznoj kući i pitati se neprestano gdje je Erik, jesu li ga otkrili i je li dobro. Dobra stvar bila je i što su naši ispiti na fakultetu još uvijek bili dovoljno daleko pa smo se mogle zabavljati. Cure su već prije predavanja donijele nekoliko litara vina i Coca-Cole u moju kuću. Ja sam kupila razno raznu nezdravu hranu poput čipsa i kokica. Dio mene čak se veselio ženskom vikendu koji nas je čekao. Znala sam da neću moći okusiti ni kapi alkohola jer nisam htjela ugroziti svoju nerođenu bebu, ali odlučila sam da ću već nekako prikriti pravi razlog što ostajem trijezna. Malo kasnije sjedile smo u jednom od naših omiljenih kafića. Konobarica nam je prišla i naručile smo. Kad se udaljila mogle smo nastaviti razgovor. „Što si nam htjela reći?“ upitala sam Natašu da ne bi opet rekla da sam izgubljena u mislima i pitala se što me brine. „Radi se Lovri!“ zacvrkutala je poput ptičice. „Stvarno? Što se dogodilo?“ upitale su Silvija i Ana u isti glas. „Pa malo smo se dopisivali preko mobitela posljednjih nekoliko dana...“ „I ništa nam nisi rekla o tome!“ povikala sam ja napokon se malo uključujući u razgovor za ozbiljno. „Nisam htjela ništa pokvariti. Bilo me strah da neće uspjeti, a onda biste samo bile tugaljive pa bih i ja na kraju bila tužna“, objasnila je Nataša i shvatila sam što je htjela reći. „No nastavi! Pretpostavljam da nije završilo loše kad si ipak odlučila s nama to podijeliti“, rekla je Ana mudro. „Tako je. Odlučili smo da ćemo u ponedjeljak otići zajedno na večeru i u kino. To bi valjda bilo nešto kao spoj tako da sam skroz uzbuđena i jedva čekam i nadam se da će sve proći super!“ govorila je Nataša neobično visokim glasom. Bila je stvarno uzbuđena. Lovro joj se morao stvarno sviđati kad je reagirala ovako na poziv u kino i večeru. „Sretna sam zbog tebe!“ rekla sam radosno. „Baš mi je drago“, dodala je Silvija. „I meni isto! Sigurno će sve proći super“, rekla je Ana. Konobarica nam je donijela što smo naručile. Platile smo odmah račun da ne bismo slučajno poslije zaboravile. Nekoliko puta nam se znalo to dogoditi. Jednostavno bismo se zapričale i toliko uživjele u priču da bismo zaboravile sve oko sebe. Onda bismo se tek nekoliko ulica dalje sjetile da ni jedna od nas nije platila račun pa je jedino što smo mogle učiniti bilo da se vratimo natrag, ispričamo i platimo. „A kako tvoj ljubavni život, Tinči?“ upitala je Nataša. Stresla sam se malo. Iznenadila me pitanjem. Nisam znala što bih rekla. Proteklih tjedan i pol nismo razgovarale ni o čemu osim o nebitnim svakodnevnim sitnicama. Valjda su me cure samo željele zabaviti i odvratiti mi misli od problema. Sada su pak valjda odlučile da je prošlo dovoljno vremena i da su se stvari opet ustabilile. „Tina?? Zemlja zove Tinu! Jesi li još s nama?“ prenula me Silvija iz razmišljanja. „Tu sam, tu sam. Samo sam se zamislila. Moj ljubavni život je kompliciran. Ne znam kako bih odgovorila na to pitanje. Ne znam odakle početi“, govorila sam u nastojanju da izbjegnem odgovor. „Kako se ono zove taj dečko u kojeg si rekla da si zaljubljen?“ upitala je Ana. „Erik. No nemojmo o meni i mom ljubavnom životu. Razmišljala sam da Mišku kupim prijateljicu ili prijatelja. Samo ne znam bih li se odlučila za ženskog ili muškog zamorca“, mijenjala sam temu u nadi da će Silvija zagristi za ovu novu. „Poslije ćemo o tome. Sad nam lijepo reci što se dogodilo s tim Erikom. Mislila sam da si zaljubljena u njega i da zbog njega Vedran nema šanse, ali već ga desetak dana nisi ni spomenula pa mi je sve to nekako sumnjivo“, rekla je Silvija. „Ništa se nije dogodilo s njim. Ja sam ta kojoj se dogodilo puno promjena u životu. Jednostavno smo odlučili da nam se nikamo ne žuri. Imamo vremena. Samo želim da se sve odvija svojim tokom i ne želim brzati.“ „Kako ti kažeš, ali meni je to sumnjivo. Prvo kažeš da si smrtno zaljubljena u njega, a onda ne želiš žuriti. U čemu je stvar? Je li oženjen?“ upitala je Nataša iznenada. „Ne. Naravno da nije oženjen. I nisam rekla da sam smrtno zaljubljena u njega.“ „Znači nisi toliko zaljubljena u njega? I sve je u redu? Zašto onda ne izgledaš sretno? Hodaš uokolo kao da si izgubljena, a navodno si sretno zaljubljena!“ nije se dala Nataša. „Erik je nešto najbolje što mi se dogodilo u životu, ali komplicirano je i ne mogu razgovarati o tome! Jedino znam da ga volim onako kako sam mislila da nikada neću nikoga voljeti. Volim ga toliko da boli kada mi nije blizu i da mi nedostaje pet minuta nakon što se rastanemo. Nije oženjen i nema neku užasnu tajnu. Samo želim da sve ide polako, a hodam uokolo kao da sam izgubljena zbog toga što i jesam izgubljena! Ne znaš ti kako je to kad moraš pokopati oba roditelja od jednom! A još nije prošlo niti dva tjedna od kako sam to napravila! Pa oprosti, duboko se ispričavam ako djelujem malo izgubljeno! Trudim se! Ne mogu bolje!“ počela sam vikati, a što sam više govorila bila sam sve glasnija iako mi to nije bila namjera. Osjećala sam se pomalo krivom što se izvlačim na smrt roditelja. Nije bilo fer igrati na tu kartu, ali nisam niti lagala u potpunosti. „Smiri se! Smiri se, Tina. Oprosti. Imaš pravo. Glupa sam. Oprosti“, počela se Nataša ispričavati, pa sam se osjećala još gore. „Ma pusti. Preburno sam reagirala.“ „Razumljivo je. Ne brini. Smirite se obje“, rekla je Silvija. „A da odemo odavde? Jeste li popile?“ upitala je Ana dok su nas neki ljudi još uvijek znatiželjno promatrali. „Može što se mene tiče“, rekla sam zadovoljno. Otišle smo do tramvajske stanice i čekale tramvaj broj 14 da nas odveze do moje kuće. „Još uvijek nas nisi upoznala s Erikom. Mislim OK je da idete polako i ne želite žuriti, ali mi smo ti ipak prijateljice i voljele bismo ga upoznati“, rekla je Ana. Šutila sam razmišljajući što da kažem na to. Erik mi se nije javio već dugo, a ja nisam znala gdje bih ga potražila. Imala sam jedino onaj broj telefona koji mi je ostavio davno kad smo se tek upoznali i išli spasiti Klaru. Nekako se još nisam uspjela odvažiti da ga nazovem. Znala sam da bi se on meni javio da je mogao, a nisam željela da upadne u nevolje jer sam ja bila previše nestrpljiva da čekam. „Samo nemoj opet poludjeti!“ dodala je Ana samo napola se šaleći. „Neću poludjeti. Nisam trebala ni ranije. Žao mi je zbog toga. Samo Erik je u zadnje vrijeme zaposlen i jedva se viđamo pa ne znam kad bi bilo pravo vrijeme da ga napokon upoznate. Obećala sam da ću vas upoznati pa onda sigurno hoću, samo mi dajte malo vremena da se dogovorim s njim“, rekla sam opet se izvlačeći lažima. Njih tri se nisu bunile. Tramvaj je stigao i u njemu je bila gužva pa nismo razgovarale sve do moje stanice. Tamo smo izašle. Svratile smo u videoteku. Posudile smo tri filma, neke nove komedije koje su još nedavno bile prikazivane u kinima. Zatim smo požurile prema mojoj kući. Bilo je tako čudno ovdje bez bake i Klare. Još se više osjećalo da mama i tata nedostaju. Cure su svoje stvari već ranije ostavile u mojoj sobi pa smo se sve četiri presvukle u pidžame. Vani je postajalo sve mračnije. Navukla sam zastore i upalila svijetla. „Koji ćemo film prvi gledati?“ upitala je Ana. „Mogu li malo maziti Miška?“ gotovo u isti glas me pitala Silvija. „Naravno, znaš da on voli kad ga maziš“, rekla sam Silviji. „Ja ću zatvoriti oči, ti promiješaj kutije, pa ću ja jednu izvući i taj film ćemo prvi gledati. Može?“ upitala je Nataša Anu, a ona je pristala. „Ja ću donijeti čaše!“ ponudila sam se i otrčala do kuhinje. Brzo sam se vratila natrag. Nataša nam je složila pića, deci vina, deci Cole. Otvorile smo čips i smjestile se na moj krevet u brdo jastuka koje sam pripremila. Neki su bili Klarini, neki moji, neki jednostavno namijenjeni za goste. Krenula sam otpiti gutljaj i onda se sjetila da ne bih trebala piti alkohol. „Idemo samo do kupaonice!“ rekla sam brzo i otišla iz sobe zajedno s mojom čašom. Umjesto u kupaonicu otišla sam u kuhinju, izlila piće u sudoper i natočila si samo Coca-Colu. Zatim sam se vratila u sobu. Jedna od njih već je ugasila svjetla, pa sam se samo smjestila natrag na krevet. Nakon što smo odgledale jedan film, Nataša nam je odlučila ponovno napraviti isto piće. „Meni natoči samo Colu, može? Nekako mi loše sjeda vino na želudac večeras“, slagala sam, ali ni jednoj od njih to nije bilo čudno. Vjerojatno je razlog ležao u tome što ni jedna od nas nije bila naviknuta na piće pa su već od jedne čaše bile blago pripite. Ana je ubacila drugi film u moj kompjuter i opet smo se zavalile natrag na naša mjesta. Ovaj nam se svidio malo više nego prvi. Bio je smješniji. Čak sam se i ja potpuno opustila. Erik će mi se javiti kad uspije, a što se djeteta tiče, bit će to voljena beba kao ni jedna prije. Vrijeme je letjelo i završio je i drugi film. „Hoćemo li i ovaj treći pogledati večeras ili sutra ujutro?“ upitala je Ana. „Ma sad ćemo ga pogledati. Sutra ćemo jutro prespavati“, rekla je Silvija i sve smo se nasmijale. „Što se mene tiče može. Jutro ćemo prespavati, onda ćemo si naručiti nešto za ručak, a poslije možemo opet do videoteke“, rekla sam. „Samo nemoj zaboraviti da sutra navečer idemo i u disko! Naplesat' ćemo se kao nikad u životu!“ rekla je Nataša. „Ja ne. Znaš mene i plesanje“, rekla sam. „Slažem se s Tinom!“ dodala je Ana. „Dobro. Onda ćemo se Silvija i ja naplesati kao nikad u životu, a vas dvije ćete se napiti kao nikad u životu“, nastavila je Nataša veselo. Ja se ne mogu ni napiti, ne u mom trenutnom stanju. Nisam ništa rekla doduše. Već ću sutra smisliti kako se ponovno izvući. „A u nedjelju poslije podne idemo na masažu. Mmmm bit će nam tako lijepo. Jedva čekam“, rekla je Ana. „Uz to još pedikura i manikura! U ponedjeljak ćemo zablistati. Lovro će pasti na onu svoju preslatku guzu kad me vidi!“ rekla je Nataša kreveljeći se. Da, da, alkohol je počeo djelovati na moje prijateljice. Ana je ustala i ubacila treći film. Nataša im je za to vrijeme složila nova pića. Ja sam joj rekla da meni ne treba jer još nisam popila ni prethodno. Nakon prvih pola sata filma počelo nam se spavati. Nije film bio kriv. Nije se radilo o remek djelu nagrađenom s nekoliko Oscara, ali davao je sve ono što se od komedije moglo očekivati. Mi smo jednostavno bile preumorne jer smo se probudile rano da donesemo sve stvari ovdje k meni prije predavanja. Postajalo je kasno pa je to bilo i prirodno. Ana je prva zadrijemala. Onda je i Silvijina glava s vremena na vrijeme počela padati na jastuke. „A da jednostavno odustanemo i legnemo spavati?“ upitala sam ih. Ni jedna se nije bunila. Ustale smo s kreveta. Silvija i Ana otišle su u nekadašnju sobu mojih roditelja u kojoj je u posljednje vrijeme spavala baka. Natašu sam uputila u Klarinu sobu, a ja sam legla u moj krevet. Malo sam se namještala po krevetu i ubrzo zaspala. Odjednom me nešto probudilo. Osjetila sam da me malo boli trbuh. Valjda me to probudilo. Nije moglo biti od vina jer ga nisam uopće pila. Pretpostavila sam da sam nešto loše pojela ili sam se jednostavno prejela čipsa i kokica. Legla sam na stranu. Nije upalilo. Boljelo me sve jače. Legla sam na leđa. Onda sam se okrenula na trbuh, pa opet na leđa. Ništa nije pomagalo. Napokon sam odustala od sna i uspravila se u sjedeći položaj. Primijetila sam da me zapravo boli donji dio trbuha, a ne želudac. To me zbunilo i prestrašilo. Što ako se nešto dogodi djetetu? Ustala sam i uputila se prema kupaonici. Čim sam ušla unutra ponovno me zaboljelo. Bio je to grč u donjem dijelu trbuha. Obično mi se takvo što događalo u vrijeme PMS-a. Slične tegobe mučile su me gotovo svakog mjeseca kao i dosta drugih djevojaka. Samo što me sada nisu trebale mučiti jer sam bila trudna, dakle sljedeća menstruacija trebala mi je doći tek za nekih 8 mjeseci. Odlučila sam se istuširati u nadi da će mi onda biti bolje. Možda su ovakve situacije bile normalne za trudnoću, ali ja to nisam mogla znati. Sama sam sebi naredila da moram što prije nabaviti neke knjige o trudnoći i malo ih proučiti. Počela sam se skidati i oči su mi se raširile od straha. Krvarila sam. U mojoj glavi samo je odzvanjalo: Beba! Beba! Beba! Hoće li moje dijete biti dobro? Nisam ga željela izgubiti. Bilo je neplanirano i jako me sve to plašilo, ali bio je to dobar strah. Još nisam niti rodila, ali već sam voljela to malo biće više od svega na svijetu. Pogledala sam se u ogledalu. Bila sam blijeda. Što sada? Srce mi je kucalo dovoljno glasno da sam u sablasnoj tišini koja je vladala oko mene mogla čuti njegove otkucaje. Odjenula sam se i otrčala u sobu u kojoj su spavale Silvija i Ana. Probudila sam ih i upalila svijetlo. Vidjele su da sam blijeda i uplašena pa su se i one uplašile i odmah razbudile. „Što se dogodilo?“ upitala me Silvija. „Ne znam. Krvarim! Moramo u bolnicu! Boli me trbuh i... Krvarim!“ govorila sam u šoku. „O Bože! Ponekad stvarno previše dramatiziraš. Dobila si menstruaciju. Jej! Super za tebe. Ako te boli trbuh, popij tabletu. Žao mi je što ne možeš spavati od bolova, ali i meni se ponekad to događa. Ako popiješ tabletu protiv bolova, brzo će ti biti bolje i zaspat ćeš“, rekla je Silvija i zavalila se natrag na jastuk. „Slažem se s njom, Tina. Ne moramo zato u bolnicu“, rekla je Ana pospano. „Ne razumijete!“ vrisnula sam toliko glasna da se probudila Nataša koja je spavala u drugoj sobi. Istrčala je na hodnik zbunjena iznenadnom bukom. Očito je vidjela svjetlo pa nam se pridružila. „Što se događa?“ upitala je. „Tina je dobila menstruaciju, ne može spavati i dramatizira“, ukratko joj je objasnila Silvija i potom se pokrila jastukom po glavi da može dalje spavati. „Nije to! Trudna sam!“ rekla sam okrenuvši se sada prema Nataši budući da ona jedina nije imala zatvorene oči. Istog trena zadobila sam njihovu potpunu pažnju. „Molim?!“ povikale su uglas. Grlo mi se osušilo pa im nisam odmah mogla odgovoriti. „Kako to misliš?“ „I ništa nam nisi rekla?“ „Krvariš? O Bože, idemo odmah na Hitnu. Uzet ćemo tvoj automobil!“ Samo sam kimala glavom. „Ja ću voziti“, rekla je Nataša i onda smo požurile do garaže. Smjestile smo se u automobil. Nataša je vozila što je brže mogla, a da zadrži kontrolu nad vozilom. Na sreću na ulicama nije bilo puno automobila. Stigle smo na Hitnu za nekih desetak minuta, ali meni se činilo kao vječnost. Bila sam toliko prestrašena. Danima me mučilo što ću i kako ću s djetetom, ali sada kad je postojala mogućnost da ću ga izgubiti, jedino sam se molila da se to ne dogodi. Nataša je odmah pronašla dežurnu medicinsku sestru i rekla joj u čemu je stvar. Ona je pozvala doktora koji je bio u noćnoj smjeni. On me pozvao u ambulantu, a moje prijateljice ostale su me čekati vani. „Koliko ste trudni?“ upitao me. „Nisam...nisam sigurna“, rekla sam još uvijek preplašeno. „Znači niste još bili kod ginekologa od kada ste u drugom stanju?“ nastavio je s pitanjima. „Ne. Na zadnjem pregledu bila sam pred nekih 3 mjeseca, a trudna sam možda oko tri tjedna“, uspjela sam odgovoriti. „Pogledat ćemo kakvo je stanje, pa ako ima problema odmah ću kontaktirati Vašeg ginekologa“, rekao je doktor. Prvo mi je pregledavao trbuh prstima. Nigdje nisam osjećala posebnu bol. Zaključio je da krvarim tek blago i da je možda sve u redu jer se to ponekad događa. Obavio je pregled ultrazvukom, a onda je uslijedilo novo iznenađenje. „Gospođice, Vi uopće niste trudni“, rekao je smješkajući se i istovremeno se trudeći zadržati profesionalan izraz lica. „Molim? To nije moguće!“ pobunila sam se. Nisam doduše bila kod ginekologa na pregledu niti sam napravila bilo kakav test, ali Erik je bio tako siguran dok je govorio o tome da nisam uopće sumnjala. Sve što mi je do sada rekao bila je istina. Kako je moguće da je pogriješio? Možda je ipak postojala pogreška u njegovom genetskom kodu pa se sve nije dogodilo kako je trebalo. „Napravit ćemo i test da budemo sigurni, ali rekao bih da niste trudni nego ste jednostavno dobili menstruaciju“, rekao je doktor. Bilo me nekako sram zbog svega. Nisam očekivala ovakav rasplet događaja. No što je tu je. Samo nisam znala kako ću to objasniti curama. „Nema sumnje. Niste trudni. Možete slobodno kući, a za bolove popijte Neofen ili nešto slično.“ „Pa... Ne znam što da kažem. Hvala Vam na Vašem vremenu, doktore“, rekla sam zbunjena. „Sve je u redu. Ništa ne brinite. Događa se. Ti kućni testovi nisu uvijek pouzdani. Ponekad dobijete negativan rezultat, a zapravo je pozitivan, a ponekad se dogodi ovakva situacija. Rezultat kućnog testa bude pozitivan, a na kraju se ispostavi da niste trudni. Sljedeći put testirajte se na nekoliko kućnih testova i ako sumnjate da ste trudni odite na pregled kod svog ginekologa“, bio je jako ljubazan, a uz to mi je dao i dobro objašnjenje za cure koje su me još uvijek uplašene čekale pred vratima. Ljubazno sam pozdravila doktora i izašla van. Nisam se potrudila objasniti mu da mene nije zbunio nikakav kućni test na trudnoću nego sam jednostavno vjerovala na riječ svome dečku sa super moćima. „Što je bilo? Jesi li dobro?“ „Što je doktor rekao?“ „Kako je beba?“ Bilo mi je neugodno reći im istinu, ali nisam imala izbora. „Nisam trudna. Napravila sam samo kućni test i on je dao pozitivan rezultat, ali ispada da je pogriješio i da se takve pogreške događaju“, rekla sam što sam mirnije rekla. „Čekaj, nisi trudna? Znači sve je u redu?“ upitala me Nataša. „Nisam trudna i sve je u redu. Obična menstruacija koja me malo više prestravila“, pokušala sam se našaliti. „E pa ipak nam imaš puno toga za objasniti!“ rekla je Silvija. Vozile smo se u tišini. Nisu me ništa ispitivale. Barem za sada. Nataša je vozila, ja sam sjedila na suvozačevom mjestu, a Ana i Silvija na stražnjem sjedalu. Brzo smo stigle kući i ponovno se presvukle u pidžame. „Možemo li razgovarati ujutro?“ upitala sam ih. Znala sam da me neće samo tako pustiti na miru, ali nisam im htjela sada objašnjavati što se dogodilo. „Dobro. Idemo sada spavati, ali nećeš se lako izvući. Sutra ćeš nam sve ispričati!“ rekla mi je Nataša. Pristala sam na to, pa smo sve četiri legle spavati. Nisam mogla odmah zaspati. Mučilo me to što nisam trudna. Nije da sam žarko željela roditi dijete tek što navršim dvadeset i prvu, ali nije mi bilo jasno što se dogodilo. Je li Erik bio u krivu? Ali tako mi je lijepo sve objasnio i bio je tako siguran u to. Zar je njegov Doktor mogao pogriješiti i nešto zabrljati u njihovom genetskom kodu? Bi li čovjek koji je uspio stvoriti neku posve novu generaciju ljudskih bića mogao pogriješiti u takvoj sitnici? Bio bi to opasan udarac za njegov rad. Bez super beba nije mogao dovijeka nastaviti s istraživanjima. Ne bi tako nešto prepustio riziku. Ali ako nije bila greška u njihovim genima, onda je morala biti greška u meni. Što ako ja uopće ne mogu imati dijete? Možda nešto ne valja sa mnom i jednostavno ne mogu zatrudnjeti. To me malo pogodilo. Jednoga dana sam željela imati dijete. Što ako nikada neću moći? Možda si samo Erik i ja nismo odgovarali na nekoj genetskoj razini. Toliko pitanja, a ni jedan odgovor. Kad bi mi se barem Erik što prije javio. Morala sam hitno razgovarati s njim. Ako ništa drugo samo da znam da je tu i da nisam sama u svemu ovome. Dobra stvar bila je što ipak nisam bila trudna. Sada ne moram razmišljati što ću s fakultetom, kako ću uzdržavati bebu, niti što ću reći baki i Klari. Doktor i ostali znanstvenici iz Utvrde neće željeti moju bebu. Bilo je toliko problema manje, a opet mi nije bilo baš tako lako pri srcu. Možda je došlo vrijeme da se javim Eriku. Na kraju krajeva morala sam mu reći da ipak nisam trudna. Tko zna kako će reagirati. Sutra ću ga pokušati kontaktirati. Sutra ću morati razgovarati i s curama. Je li bilo vrijeme da budem posve iskrena s njima? Hoće li mi one vjerovati? Još sam se malo mučila sličnim pitanjima, a onda sam napokon zaspala. Te noći nisam ništa sanjala. |
- 24.03.2010. - srijeda - 22:22 - Komentari (11) - Isprintaj - #
|
Opis bloga
Ovo je moj blog za objavljivanje mojih priča. Komentari su dobrodošli. Ako nemate komentara, barem ostavite točkicu da znam da ste bili i pročitali. Moj osobni blog je ovdje.
Genetski kod
Moja dovršena i objavljena priča (ovdje na blogu). Samo kliknite na iksić(e) kraj svakog poglavlja. Neka poglavlja su u dijelovima jer su preduga za blog u komadu. 00. Erik i Martina X 01. Početak tjedna X X X 02. Dome, slatki dome X X 03. Ut. je dan za Buffy X X 04. Upozorenje X X 05. San X X 06. Istina X 07. Erik...izvan snova X X 08. Telefonski pozivi X X 09. Pitanja i odgovori X X 10.Prije nego zora svaneXX 11.Priprema pozor sad X X 12. Uljezi X X 13. Raj na Zemlji X X 14. Nebo se ruši X X X 15. Na ledu X X X 16. Posljednji ispraćaj X X 17. Pidžama-Party X 18. Prijateljice X X 19. Doktor Kolar X X 20. Obična X 21. Nulti pacijent X 22. Posljedice X X 23. Među nama X |