Ina's World of Stories
8. Telefonski pozivi
|
1. dio osmog poglavlja Jutro je polako svitalo. Čitave noći nisam niti oka sklopila. Nisam mogla spavati. Vrijeme je prolazilo tako sporo sad kad sam morala čekati podne da bih ga nazvala. Pomislila sam da bih ga mogla nazvati ranije, ali valjda je imao neki dobar razlog zašto je odabrao baš podne. Morala sam biti strpljiva. Baka se probudila oko 9 ili je bar tada izašla iz sobe. Izgledala je tako umorno i jedno deset godina starije. Možda uopće nije spavala nego je samo cijele noći molila. Divila sam se njenoj velikoj vjeri u Boga. Ja sam vjerovala u Njega, ali isto sam tako vjerovala da si moramo i sami pomoći. „Kako si? Nisi spavala?“ upitala me vidjevši da ležim na krevetu obučena jednako kao i sinoć. Nije niti rekla dobro jutro. Što je u ovom jutro uopće moglo biti dobro? „Bilo je i boljih dana, ali bit ću dobro. Bit ćemo dobro. Čim nam se Klara vrati“, rekla sam joj uvjerena u svoje riječi. Naposljetku, Erik će mi pomoći. Ako je sve ono što mi je ispričao bila istina, nisu imali šanse protiv njega. Samo što oni imaju oružje i njih je puno, a on je samo jedan. Ma nemaju šanse. Morala sam u to vjerovati. „Kako to misliš? Nećeš učiniti nešto glupo, zar ne, Tina?“ baka je izgledala jako zabrinuto. Kao što? Otići tražiti moju sestru s čovjekom za kojeg nisam u potpunosti sigurna da nije zapravo onaj koji ju je i oteo i da me ne vodi u zamku? „Neću učiniti ništa glupo, ne brini“, pokušala sam je umiriti. „Pripremit ću nam nešto za jelo. Moramo jesti. Znam da nisi gladna, nisam ni ja, ali moramo čuvati snagu. Klari nećemo pomoći, ako sebe izgladnimo“, činilo se kao da je malo odahnula. Otišla je prema kuhinji. Ustala sam i počela šetati po sobi. Čekanje me ubijalo. Nahranila sam Miška. Blago njemu. Moj mali zamorac nije ništa razumio. Ponekad je bilo ljepše živjeti u neznanju. Prišla sam prozoru i gledala van u dobro mi poznatu ulicu. Dan je bio topao i sunčan. Moj mobitel je počeo zvoniti. Pogledala sam u ime na zaslonu. Zvala me Nataša. Sigurno je čula sve što se dogodilo. Javila sam se iako sam na tren razmišljala o tome da jednostavno samo ugasim mobitel. „Hej. Što ima?“ upitala sam kao da se ništa nije dogodilo. „Tina, čula sam neke strašne stvari. Bilo je na vijestima i-i-i...zvuči užasno. Je li to istina? Reci mi da nije!“ uznemireno je vikala u slušalicu. „Istina je“, rekla sam kao da govorimo o nečem posve nevažnom, a ne o smrti mojih roditelja i otmici moje sestre. „O moj Bože! Tina, tako mi je žao! Trebaš li nešto? Želiš li da cure i ja navratimo do tebe?“ Obuzeo me neki strah. Ne, ne, samo to ne! Dobro sam poznavala sebe. Mogla sam se nositi s boli i čak je blokirati na neko vrijeme, ali ne ako sam oko sebe imala ljude koji su me sažalijevali, koji su se trudili reći koliko im je žao i učiniti sve boljim. Tako nisam mogla držati svoju patnju na sigurnoj udaljenosti, a trenutno sam upravo to trebala. „Ne. Molim te, shvati. Sada želim biti sama. Idite na faks. Vidjet ćemo se neki drugi dan, nekada kasnije. Može?“ „Ne brini, Tinči. Kužim. Želiš biti sama. Sigurno ti je užasno. Ne znam što bih da se tako nešto dogodilo meni! Nadam se da će pronaći tvoju sestru“, rekla je, a ja sam znala da ni ona ne vjeruje u to. Nitko nije. Nitko osim mene i Erika. „Možeš li reći Vedranu da ćemo morati odgoditi subotu za neki drugi put?“ iznenada sam se sjetila našeg dogovora za kino. „Naravno. Ništa ti ne brini, malena. Čuvaj se. Da mogu sve bih promijenila. Znaš to, jel' da? Ovo je tako grozno. Vidimo se onda kasnije“, napokon je završila razgovor. „Znam. Hvala. Vidimo se“, automatski sam odgovarala. Bacila sam mobitel na krevet. Rukom sam obrisala suze koje su mi se stvarale u očima. Izdajničke suze. Ovakvi razgovori bili su trenutno opasni za mene. Nadala sam se da više nitko neće zvati. Mogla sam ugasiti mobitel, ali onda bi možda došli ovdje zabrinuti, a to bi bilo još gore. „Dođi jesti!“ baka me zvala iz kuhinje. Osjećala sam miris pečenih jaja. Poslušno sam otišla. Nisam ju željela zabrinjavati više nego je potrebno. Znala sam da ću uskoro to učiniti. Nakon što nazovem Erika vjerojatno ću morati otići na neko vrijeme. Osjećala sam se krivom što ću tako zabrinuti baku, ali morala sam to učiniti. Doručak je protekao u tišini. Jedva sam nešto pojela i to uz velike napore. Baka je oprala suđe. Onda je nazvala policiju da pita ima li što novo. Nije bilo. Sjedila sam u tišini neko vrijeme. Baka mi je više puta prišla i dodirnula mi kosu ili mi pak stisnula ruku. Bile smo ujedinjene u našoj tuzi. Svakih nekoliko minuta pogledavala sam na sat. Kad je napokon došlo podne, nekako sam živnula. „Idem gore. Idem se malo odmoriti. Noćas nisam uopće spavala“, objasnila sam baki koja se nije bunila. Ruke su mi se tresle dok sam utipkavala broj koji mi je ostavio na papiriću. Zvonilo je. Čekala sam. Napokon mi se netko javio. Nepoznati glas. Što sada reći? „Dobar dan. Oprostite, trebala bih Erika“, bilo je najbolje što sam smislila. Nadala sam se da me neće pitati za prezime jer nisam imala pojma kako se Erik preziva, ako je uopće imao prezime. „Tina, jel' tako? Rekao je da ćeš nazvati. Trebaš se sastati s njim u nekom malom parku blizu tvoje kuće. Ima li ti to smisla? Znaš li gdje je to?“ Razmislila sam. Znala sam na koji park su mislili. „Da. Dobro. A kada? I tko ste Vi?“ upitala sam. „Rekao je da kreneš odmah nakon razgovora. A tko sam ja nije bitno.“ Nakon toga veza se prekinula. Namjestila sam nekoliko plišanih medvjedića i jastuka ispod pokrivača na svom krevetu. Ako baka slučajno zaviri u moju sobu dok me nema, to bi trebalo biti dovoljno da ju uvjeri da spavam i da je sve u redu. Nakon toga sam razmišljala što trebam učiniti. Izaći kroz prozor ili se prošuljati do ulaznih vrata? Vani je bilo dovoljno toplo. Nije mi trebala jakna. Ionako ću žuriti. Odlučila sam se za prozor i iz vrećice sam izvadila tenisice koje sam inače nosila za tjelesni u dvoranu. Jedino njih sam imala u sobi. Zatim sam se oprezno popela na prozor. Nije bilo visoko, ali poznavajući mene, mogla sam se razbiti. Skočila sam dolje i na svu sreću sve je prošlo dobro. Nekoliko trenutaka stajala sam u tišini čekajući da vidim je li me baka čula i hoće li doći u moju sobu provjeriti što je bilo. Nitko nije otvorio vrata koliko sam mogla čuti i odlučila sam napokon krenuti. Gotovo sam trčala. Nadala sam se da me nitko od susjeda neće vidjeti. Bilo je podne. Većina je još bila na poslu ili su pak ručali. To je bilo dobro za mene. Čim sam stigla u park o kojem je bila riječ, ugledala sam ga. |
- 21.09.2009. - ponedjeljak - 22:57 - Komentari (19) - Isprintaj - #
|
Opis bloga
Ovo je moj blog za objavljivanje mojih priča. Komentari su dobrodošli. Ako nemate komentara, barem ostavite točkicu da znam da ste bili i pročitali. Moj osobni blog je ovdje.
Genetski kod
Moja dovršena i objavljena priča (ovdje na blogu). Samo kliknite na iksić(e) kraj svakog poglavlja. Neka poglavlja su u dijelovima jer su preduga za blog u komadu. 00. Erik i Martina X 01. Početak tjedna X X X 02. Dome, slatki dome X X 03. Ut. je dan za Buffy X X 04. Upozorenje X X 05. San X X 06. Istina X 07. Erik...izvan snova X X 08. Telefonski pozivi X X 09. Pitanja i odgovori X X 10.Prije nego zora svaneXX 11.Priprema pozor sad X X 12. Uljezi X X 13. Raj na Zemlji X X 14. Nebo se ruši X X X 15. Na ledu X X X 16. Posljednji ispraćaj X X 17. Pidžama-Party X 18. Prijateljice X X 19. Doktor Kolar X X 20. Obična X 21. Nulti pacijent X 22. Posljedice X X 23. Među nama X |