Ina's World of Stories
16. Posljednji ispraćaj
|
drugi dio 16. poglavlja „Još se nisi odjenula. Uskoro moramo krenuti na groblje. Znaš da je sprovod u 14 sati. Baka želi da stignemo puno ranije da nitko ne stigne prije nas jer bi to bilo ružno. Tako ona kaže. Hajde požuri se!“ govorila je Klara. Ona je već odjenula svoju crnu suknju i majicu. Zagrlila sam ju što sam snažnije mogla. „No što ti je sad?“ upitala je šaljivo Klara. „Ništa. Samo želim da znaš da te volim najviše na svijetu i da će sve biti dobro. Mi dvije smo od sada obitelj i preživjet ćemo mi to. Uvijek ćemo imati jedna drugu“, rekla sam pustivši je iz zagrljaja. „Znam, Tina. I ja tebe volim. Snažne smo mi. Bit će sve opet dobro. A sad se požuri da ne naljutimo baku!“ „Dobro. Gotova sam za minutu!“ Klara je otišla, a ja sam se počela odijevati. Kosu mi se nije dalo peglati, a bila je jako raščupana pa sam ju smotala u malu punđu i učvrstila ukosnicama. Nisam se željela ni šminkati jer je postojala velika šansa da ću se rasplakati, a onda bi se šminka samo razmazala. Uzela sam malu crnu torbicu iz ormara i u nju stavila samo osobnu iskaznicu, vozačku dozvolu i papirnate maramice. Ja sam vozila baku, Klaru i mene. Dok sam obuvala cipele, Klara i baka su me već čekale u automobilu. Ubrzo smo krenule. Morale smo još stati natočiti goriva u automobil, a zatim smo produžile do groblja. Baka je bila tiha. Njezino lice nije odavalo nikakve osjećaje. Bila je tužna i slomljena. Znala sam to. Pitala sam se da li i ona plače dok je sama kao ja. Stigle smo prve kao što je i željela. Došao je svećenik i još neki ljudi s njim koje nisam znala. Nisam ništa pitala. Mama i tata davno su si kupili grobno mjesto. Sada je njihova grobnica bila otvorena. Bili smo u maloj kapelici na groblju. Tu su bila i tijela u zatvorenim ljesovima. Baka je htjela da budu zatvoreni iako su njihove ozljede bile sitne. Znala sam to jer sam ih vidjela. Počeli su dolaziti ljudi. Bilo ih je jako puno. Neki su iskazivali sućut, neki su samo grlili mene i Klaru bez riječi. Ja sam se svakome pristojno zahvalila. Nastojala sam ne razmišljati ni o čemu da se ne rasplačem. Pogledala sam Klaru i činilo se da se za sada dobro drži. Nakon nekoliko svećenikovih riječi, krenuli smo prema grobnicama. Lijesove su na nečemu što je meni izgledalo kao stolovi s kotačima vozili neki ljudi. Nisam gledala nikoga. Uopće nisam raspoznavala lica. Kao da sam bila u nekom svom svijetu daleko od svih. Bila sam svjesna da su moje najbolje prijateljice tu. Vidjela sam Vedrana i još nekoliko osoba s fakulteta. Nitko od njih mi trenutno nije bio važan. Položili su ih u grob. Svećenik je molio. Ostali su molili s njim. Ja sam molila a da nisam bila svjesna riječi koje izgovaram. Ubrzo je bilo gotovo. Još uvijek mi je sve bilo kao u magli. Zatvorili su grobnicu. Gore smo položili vijence i svijeće. Ljudi oko mene su plakali. Nisam razumjela zašto oni plaču. Pa nisu oni upravo izgubili oba roditelja od jednom. Baka je ostala nešto govoriti sa svećenikom, a Klara i ja pobjegle smo prema automobilu. Putem sam primijetila da Erik stoji u daljini. Dakle došao je. Pogledi su nam se na tren sreli. Gledali smo se nekoliko sekundi. Kimnuo je glavom. Ja sam se blago nasmiješila. Čak ni on nije mogao posve ukloniti bol ovog dana. Onda je nestao. Požurila sam za Klarom. „Doći ćemo neki drugi dan. Kad ne bude ljudi. Je li, Tina, da ćemo doći?“ upitala me moja sestrica kad smo već sjedile u automobilu. „Doći ćemo. Samo ti i ja. Imaš pravo“, rekla sam. Nakon nekih 15 minuta stigla je i baka. Upalila sam automobil i krenule smo do crkve. Tamo je baka zakazala misu za moje roditelje. Ne znam je li to bilo uobičajeno. Nisam u životu bila na mnogo sprovoda, ali baka je tako htjela, a Klara i ja ionako nismo imale svojih želja pa smo sve prepustile njoj. Vožnja nije trajala dugo. Parkirala sam automobil i izašle smo van. Bez riječi smo ušle u crkvu i prošle sve do prve klupe. Tamo smo sjele. Prišli su nam neki ljudi koji nisu bili na groblju. Željeli su nam izraziti sućut. Kao da je to moglo pomoći. Ljubazno sam zahvaljivala i primala zagrljaje. Još ni jednom nisam zaplakala i bila sam ponosna na sebe zbog toga. Primijetila sam da je ovdje puno manje ljudi nego na groblju. Nadala sam se da će ih još manje doći kod nas doma na večeru koju je baka pripremila. Željela sam što prije leći u krevet. Tada će ovaj dan napokon biti gotov. Svećenik i njegovi ministranti su ušli i svi su ustali. Potom smo opet sjeli. Još sat vremena smo molili i slušali riječi koje su nas valjda trebale utješiti. Ja sam ih čula, ali u trenutnom stanju nisam ih mogla razumjeti. Rečenice nisu imale smisla. Ipak sam molila za moje roditelje, da njihove duše nađu put do raja. Nakon mise opet sam vozila. Ovoga puta automobil sam parkirala u garažu. Požurila sam u kuću da stignem do kupaonice i da se malo osvježim prije nego opet svi navale. „Dobro je, Martina. Samo mirno. Već je skoro gotovo. Još samo malo moraš izdržati. Možeš ti to“, bodrila sam samu sebe pred ogledalom u kupaonici. Netko je pokucao na vrata. „Tko je?“ upitala sam. „Ja sam. Ljudi su počeli stizati, Tina. Dođi. Baka nas treba“, čula sam glas moje sestre. Otvorila sam vrata i izašla na hodnik. Prebacila sam ruku preko njenog ramena i tako smo otišle do dnevne sobe koja je bila gotovo ispunjena članovima bliže i dalje rodbine. „Možemo mi to“, šapnula sam Klari na uho vidjevši njeno zaprepašteno lice. Obje smo duboko udahnule, a onda se pridružile baki i ostalima. *** Bilo mi je tako drago kad je dan napokon prošao. Nešto malo smo počistile. Nataša, Ana i Silvija ostale su nam pomoći s čišćenjem iako sam ih uvjeravala da nije potrebno. Pranje podova i slično ostalo nam je za sutra. Baka i Klara povukle su se svaka u svoju sobu, svaka sa svojim mislima. Pitala sam Klaru hoće li biti dobro i želi li možda spavati noćas u mojoj sobi, ali uvjerila me da je sve u redu i da će biti dobro. Nataša, Silvija, Ana i ja otišle smo u moju sobu. „Kakav dan, ha?“ upitala je Nataša nikoga zapravo. „Da. Kako se ti držiš, Tina?“ upitala me Ana. „Bit ću dobro. Danas mi je nekako sve prošlo kao u magli. Trudila sam se ne plakati i biti ljubazna prema svima“, odgovorila sam. „Možda je tako bilo i najbolje“, rekla je Silvija. „Sprovodi su grozna stvar“, dodala je Nataša. „Znam. Pogotovo kad ti umre netko blizak“, rekla sam tiho. Cure su me zagrlile. Sve četiri smo sjele na moj krevet. „Hoćete da vam donesem nešto za popiti?“ „Ne treba. Još koju minutu i idemo i mi“, rekla je Nataša. „Sigurne ste? Već je kasno. Tramvaji ne voze baš onako često. Hoćete da vas odvezem?“ upitala sam. „Ma nema potrebe. Bit ćemo dobro. Ne brini. Samo ti lezi i odmori se. Sutra će već sve biti bolje“, rekla je Ana. Nataša i Silvija su se složile. „Čule smo da neće biti ništa između tebe i Vedrana“, rekla je Silvija. „Daj, Tini se sad ne razgovara o tome!“ prekorila ju je Nataša brzo. „Baš naprotiv. Pričala bih sada o bilo čemu drugome osim ovome danas. I da, istina je. Nažalost to neće ići“, rekla sam mirno. „Šteta, a bili biste lijep par“, rekla je Ana. „Kad već pričamo o tome, je li to zbog onog drugog dečka kojeg nam je Klara spomenula?“ upitala je Nataša znatiželjno. „Na neki način da. Zapravo ne na neki način. Da. To je zbog njega. Jednostavno sam se zaljubila u njega preko glave i ne mogu si pomoći. Volim ga“, priznala sam im. „A kad ćemo ga mi upoznati?“ upitala je Nataša dalje. „Ne znam točno. Trenutno mi je u životu sve ludo, a i to s nama je komplicirano.“ „Nemoj ti nama komplicirano. Obećaj da ćeš nas upoznati s njim. Pa rekla si da ga voliš to nije mala stvar, pogotovo ne za tebe koja od same pomisli da mora razgovarati s nekim dečkom koji joj se sviđa pada u nesvijest!“ šalila se Silvija. „Nije baš tako! Nisam tako grozna!“ „Ali upoznat ćeš nas s njim? Reci da hoćeš.“ „Dobro. Upoznat ću vas s njim“, pristala sam. „Obećavaš?“ „Obećavam!“ „Dobro. Sad idemo polako. Sutra ipak moramo na faks“, rekla je Nataša. „Hoćeš li ti možda doći?“ upitala je Ana. Razmislila sam na trenutak. Bit će tako čudno vratiti se opet u normalan život. „Da. Mislim da ću doći. Sutra imamo predavanja tek od 10?“ „Imamo vježbe zapravo, ali da u 10“, rekla mi je Ana. „Dobro. Onda se vidimo sutra. Klara će isto ići u školu. Mislim da što se prije vratimo svakodnevnim stvarima prije ćemo preboljeti sve ovo što se dogodilo. Možda sam u krivo, ali eto.“ „Ja se slažem s tobom. Mislim da je bolje da dođeš na faks i družiš se s ljudima nego da se zatvoriš u sobu i tuguješ. Vidimo se onda sutra“, rekla mi je Ana nježno. Zagrlila sam jednu, pa drugu, pa treću, a onda ih još otpratila do ulaznih vrata. Vratila sam se u sobu. Poskočila sam od straha. Netko je sjedio na mom krevetu. Brzo sam se pribrala. „Preplašio si me!“ „Sorry. Mislio sam da nikada neće otići!“ rekao je Erik. Od njegovog glasa već sam se osjećala bolje. „To nije lijepo. One su moje prijateljice. Drago mi je što su danas bile uz mene“, prekorila sam ga iako se nisam zapravo ljutila. Bilo mi je drago što je tu. „I ja sam bio tamo na groblju. U crkvu nisam došao. Nisam mogao toliko izbivati, a da ne probudim sumnju.“ „Vidjela sam te. Drago mi je što si došao.“ „Znam da si me vidjela. Izgledala si tako tužno.“ „A kako bih trebala izgledati. Ovo je bio tužan dan za mene i Klaru. Znam da su mama i tata umrli još prije nekoliko dana, ali zbog strke oko Klare i upoznavanja tebe nekako nisam niti uspjela sve to doživjeti u potpunosti. A sada ih nema“, rekla sam tiho boreći se sa suzama. Prišao mi je i zagrlio me. Upijala sam njegov miris i uživala u njegovom dodiru. „Trebala bi leći i odmoriti se“, rekao mi je Erik odmaknuvši se od mene samo malo, tek toliko da mi može pogledati u lice. „Ne treba. Dobro sam. Radije bih malo bila s tobom.“ „Neću nikuda otići. Obuci pidžamu pa ćemo leći i možeš spavati, a ja ću te čuvati kao one noći u šumi“, rekao je. Na spomen te noći kroz mene je prošlo nešto kao struja samo jače i ljepše. Nasmiješila sam se. U tom trenu nije mi niti padala na pamet moja trudnoća niti naše dijete. Posve sam zaboravila da sam imala namjeru potanko ga o svemu ispitati. Uzela sam donji dio pidžame i potkošulju s mačkicom iz crtića Hello Kitty u kojoj sam ponekad spavala. Počela sam se svlačiti, ali onda me uhvatila nekakva sramežljivost što je bilo čudno s obzirom da me Erik vidio bez ijednog komada odjeće na meni. „Možeš li...“ „Što?“ upitao je zbunjeno uopće ne primijetivši što me muči. „Možeš li zatvoriti oči?“ upitala sam i bila sam sigurna da sam pocrvenila do korijena kose. „O, naravno“, rekao je kao da moja molba uopće nije neobična i zatvorio svoje prekrasne tamne oči. Brzo sam se svukla i obukla ono u čemu sam mislila spavati. „Možeš otvoriti oči. I hvala. Sigurno misliš da sam čudna...“ „Naravno da ne. Dobro ponekad mislim da si čudna, ali svejedno te volim“, rekao je i srce mi je brže zakucalo koliko god otrcano to zvučalo. „Idem još samo do kupaonice i eto me natrag za sekundu!“ „Nema frke. Samo polako. Nikamo mi se ne žuri. Lisa me pokriva. Njoj sam rekao sve.“ Njegove riječi su mi malo pokvarile raspoloženje na tren, ali brzo me je prošlo. Ako je Erik vjerovao Lisi, morala sam i ja. Umila sam se i oprala zube, a onda se zagledala u zrcalo. Počela me hvatati neka blaga panika. Što ako je on očekivao nešto više od ove večeri, a ne samo da ću zaspati u njegovom zagrljaju? Bilo je glupo paničariti i brinuti zbog toga jer ipak se radilo o Eriku i nije da nisam s njim to već napravila. Ne samo da sam napravila nego sam po njegovim riječima čekala i dijete s njim. Ali dogodilo se samo jednom i ne samo jednom s Erikom nego samo jednom općenito u mom životu. Onda u šumi nekako je bilo lako prepustiti se strastima. Bila sam uplašena, tužna, bojala sam se za sebe, za njega, za Klaru. Sada je bilo drugo. Sekunde su prolazile, a ja sam još stajala u kupaonici. Netko je pokucao na vrata. Bila sam sigurna da je Erik jer je kucanje bilo jako tiho. Klara i baka su spavale i nije ih želio probuditi. Otvorila sam vrata. „Je li sve u redu?“ upitao me zabrinuto. „Sve je super. Idemo u sobu“, rekla sam nekim čudnim glasom koji uopće nije zvučao kao moj. Primila sam ga za ruku i brzim koracima odvukla do sobe. Bila sam tako živčana. Da je kupaonica imala veće prozore vjerojatno bih pobjegla kroz njih. „Tina, ne zvučiš baš u redu. Što se dogodilo?“ upitao me kad smo sjeli na moj krevet. „Ma ništa. Umorna sam. Jako sam umorna“, rekla sam naglašavajući riječ jako što sam više mogla. Možda shvati da samo želim spavati. „Pa dobro. Ionako ćeš za koju minutu spavati“, rekao je zbunjeno. Danas sam ga očito samo zbunjivala. Legao je na moj krevet, a ja sam se smjestila pored njega i pokrila se dekicom iako mi uopće nije bilo hladno. Zagrlio me nježno. Malo sam se opustila. „Ne očekujem seks s tobom večeras. Došao sam samo da te zagrlim i da budem uz tebe večeras jer znam koliko ti je teško“, šapnuo mi je na uho. Postalo mi je još više vruće. Sva sreća da je bio mrak pa nije mogao vidjeti kako su mi se obrazi zažarili od srama. „Uopće nisam mislila... Nije to... Nisam ni mislila...“ petljala sam, a nisam mogla završiti ni jednu od započetih rečenica. „Dobro. Samo kažem.“ „Dobro“, rekla sam tiho da isprva nisam bila sigurna je li me čuo, ali onda sam se sjetila da on ima super sluh i da me sigurno čuo. Opustila sam se do kraja iako me bilo jako sram. Ljutilo me što je on uvijek mogao tako lako prozrijeti u moje osjećaje i misli. Ja njega nisam mogla čitati tako, kao otvorenu knjigu. „Htjela sam te pitati nešto drugo, zapravo“, započela sam razgovor o onome što me zanimalo. „Što to?“ „O mojoj... o našoj bebi.“ „OK, pitaj. Što te zanima? Žao mi je zbog toga. Stvarno. Nisam to planirao. Trebao sam to obaviti. To je bila moja zadaća, ali kad sam te upoznao i zaljubio se u tebe nisam to mogao. Ne na taj način. A opet sam ti to napravio. Ja sam kriv jer se one noći u šumi nisam mogao kontrolirati.“ „Nisam htjela o tome razgovarati. Što je učinjeno, učinjeno je. Nisi samo ti kriv. Na kraju krajeva za ono što smo radili potrebno je dvoje. Ja sam jednako kriva kao i ti. Moglo se dogoditi i da sam bila s nekim posve običnim dečkom. Nismo koristili nikakvu zaštitu. Oboje smo krivi.“ „Ipak sam ja više kriv jer nisam razmišljao o tome da je jednom dosta da bi ostala u drugom stanju.“ „Pustimo sada tko je kriv. Kako to funkcionira? Znatiželjna sam. Ubija me to. Kako je to moguće? Rekao si da se vaši geni pobrinu da odmah dođe do trudnoće, ali kako je to moguće? Mislim i žene imaju neku ulogu. Ako nije pravo vrijeme u mjesecu teško da može doći do začeća.“ „Uvijek me iznenađuješ sa svojim tokom misli. Bio sam uvjeren da ćeš šiziti i da će te brinuti sto drugih stvari, a ne da će te zanimati kako je to moguće. Baš si ponekad stvarno čudna.“ „Rekla sam ti ja lijepo da sam čudna.“ „Ma zapravo samo drugačija od drugih djevojaka. Sviđa mi se to. Pa ovako. Vjerujem da znaš kako dolazi do začeća djeteta i da ti to ne moram objašnjavati.“ „Naravno da znam. Baš zato mi nije jasno. Kako može doći do oplodnje jajne stanice ako ona nije spremna?“ upitala sam ga ono što me zanimalo. „Pa u normalnim okolnostima potrebno je da se spolni odnos dogodi u određeno vrijeme u mjesecu, ali kod nas ne. Naša sperma nema tako kratki rok trajanja. Recimo to tako. Jednostavno je u tebi dok tvoje tijelo nije spremno za oplodnju, a onda se ona i dogodi“, objasnio mi je. Malo me zapanjilo ovo objašnjenje. Zar je to što je rekao bilo moguće? Koga ja zavaravam? Zar bih pred koji mjesec rekla da je moguće da ljudsko biće trči brzinom pantere i vere se na drvo spretnošću vjeverice? Naravno da bih rekla da je nemoguće. Erik je sve nemoguće učinio mogućim. „Dakle tako. Zanimljivo.“ „Drago mi je da ti je zanimljivo i da ne šiziš“, rekao je ljubeći mi vrat. „O šizit' ću ja za koji dan. Danas je još previše drugih osjećaja u meni pa se ne mogu nositi i s time. Još nekako nemam osjećaj da je sve to istina.“ „Na žalost ili na sreću, istina je!“ „Već ćemo to nekako riješiti. Ali ne sada. Previše sam umorna“, rekla sam sneno privijajući se k njemu. „Ja ću otići rano ujutro da me tvoja baka i sestra ne vide.“ „Dobro, ljubavi. Ja ću sad spavati.“ Poljubila sam ga za laku noć, a onda zaspala u njegovom naručju. kraj 16. poglavlja |
- 18.03.2010. - četvrtak - 22:00 - Komentari (7) - Isprintaj - #
|
Opis bloga
Ovo je moj blog za objavljivanje mojih priča. Komentari su dobrodošli. Ako nemate komentara, barem ostavite točkicu da znam da ste bili i pročitali. Moj osobni blog je ovdje.
Genetski kod
Moja dovršena i objavljena priča (ovdje na blogu). Samo kliknite na iksić(e) kraj svakog poglavlja. Neka poglavlja su u dijelovima jer su preduga za blog u komadu. 00. Erik i Martina X 01. Početak tjedna X X X 02. Dome, slatki dome X X 03. Ut. je dan za Buffy X X 04. Upozorenje X X 05. San X X 06. Istina X 07. Erik...izvan snova X X 08. Telefonski pozivi X X 09. Pitanja i odgovori X X 10.Prije nego zora svaneXX 11.Priprema pozor sad X X 12. Uljezi X X 13. Raj na Zemlji X X 14. Nebo se ruši X X X 15. Na ledu X X X 16. Posljednji ispraćaj X X 17. Pidžama-Party X 18. Prijateljice X X 19. Doktor Kolar X X 20. Obična X 21. Nulti pacijent X 22. Posljedice X X 23. Među nama X |