Ina's World of Stories

12. Uljezi

Drugi dio 12. poglavlja

„Kasnije ćemo o tome. Čekaj me na izlazu iz šume. Doći ću!“ rekao je i poljubio me, a potom se pridružio ostalima.
U trenu su razoružali četvoricu od šestero naoružanih muškaraca. Izgledalo je kao da su djeci uzeli plastične pištolje, a ne opasnim ljudima prave. Njihov šef već je bio na podu onesviješten. Ona djevojka koja je na početku govorila veselo se osmjehivala pa sam shvatila da je vjerojatno ona bila ta koja ga je sredila.
„Kako to da ste se predomislili?“ upitao ju je Erik.
Žalac ljubomore me ubo u prsa. Bila je tako lijepa i snažna. Bili su savršeni jedno za drugo. Nisam se mogla pomaknuti iako sam trebala odvesti cure na sigurno. Činilo se da Erik ni ne shvaća da smo mi četiri još tu.
„Znaš i sam da je odluka bila da ćemo ti pomoći samo ako odluka bude jednoglasna i da sam ja bila jedina koja je bila protiv. Zašto onda ne pitaš zašto sam se ja predomislila?“ rekla je ljepotica i jednim udarcem šake riješila nas još jednog od zlikovaca.
Još je ostao samo jedan. Krio se iza zastora jedne od sobica. Nanišanio je i pucao. Na tren sam mislila da će opet raniti Erika, ali on je pogodio djevojku. Čudno, ali to me nije toliko brinulo. Možda sam bila zla, ali malo mi je čak bilo drago.
„Hej! To su mi bile najbolje traperice!“ povikala je. Pogodio ju je u nogu i na svjetlom traperu već se pojavila krvava mrlja. Nju to nije pretjerano brinulo.
Znala sam tko su oni. Ne odmah. Vjerojatno sam trebala to prije shvatiti, ali šok zbog svega je bio prevelik pa mi je trebalo dugo. Bilo je to prvi put da sam ih vidjela svih osmero. Svi su bili jednako jaki i brzi kao Erik. Sada mi je postalo jasno da zacjeljuju brže od nas običnih ljudi. Ne iste sekunde, ali brže. Nisam se mogla sjetiti je li mi Erik to već spomenuo. Ako je, posve sam to smetnula s uma.
„Jesi li dobro, Lisa?“ upitao je Erik nakon što je nokautirao čovjeka koji je pucao na nju. Ostali su ih već vezali zajedno na sredini sobe.
„Bit ću za nekih 10 minuta, ali moje traperice su uništene!“ doviknula mu je.
„Zašto si se predomislila?“ upitao je moj Erik.
Prišla mu je bliže. Nisu bili daleko od mene, ali činilo se da me ni jedno od njih dvoje ne primjećuje. Bili su toliko zaokupljeni jedno drugim.
„Jer smo obitelj. Možda nismo u krvnom srodstvu, ali smo jedni drugima jedina obitelj. Obitelji se ne moraju slagati u svemu, mogu se svađati, mogu se čak i ne voljeti, ali su tu jedni za druge. Nisam te mogla ostaviti na cjedilu. Uostalom, samo reci hvala. Da nismo došli već biste bili mrtvi!“ objasnila je.
„Hvala, Lisa“, rekao je Erik stavivši ruku na njeno rame.
Okrenula sam se prema curama.
„Klara, idemo!“ rekla sam. Više nije bilo prave opasnosti i ako smo htjele mogle smo ih i pričekati, ali ja sam vidjela i previše. Nisam to mogla podnijeti.
Hodale smo u tišini do automobila. Otvorila sam ga. Jedna djevojka odmah je ušla unutra. Drugoj smo pomogle. Bila je tako slaba. Klara nije odmah sjela. Okrenula se prema meni. Nisam znala što bih rekla. Ni ona nije znala kako započeti.
„Mama i tata...“
„Znam“, rekla sam.
„Bilo je tako strašno, Tina. Ubili su ih samo tako, a mene su odveli. Mislila sam da te nikada više neću vidjeti, ali ipak sam se nadala da ćeš doći. Znala sam da ćeš me tražiti i da nećeš odustati. Kad je on došao tamo, prvo smo mislile da je to kraj i da će nas sada prodati, ali onda je rekao da je s tobom. Rekao je tvoje ime i da nam neće nauditi. Bila sam toliko sretna. Brzo su nas opet imali na nišanu doduše, ali sve se dobro završilo i tako mi je drago zbog toga! Tako si mi nedostajala! Znala sam da ćeš doći! Znala sam. Jer toliko gledaš Buffy da si već opsjednuta s njom. Zato sam znala! Buffy nikada ne bi ostavila svoju sestru u nevolji! Ne bi ni ti!“ govorila je dok su joj se suze slijevale niz lice.
Usporediti mene s Buffy bilo je ludo. Ja nisam bila Buffy ni do koljena. Nisam imala pojma da je moja sestra toliko vjerovala u mene i imala tako visoko mišljenje o meni. Zagrlila sam ju i počela plakati s njom.
Tek što smo se razdvojile, obrisale suze i sjele u automobil, čula sam Erikov glas.
„Bilo je tako zakon kad si ga onako uplašio! Povjerovao ti je svaku riječ“, govorio je nekome od njih.
„Znam! Bolje vam je da zaboravite da se ovo dogodilo i zaboravite ove cure! Ako vas vidimo još jednom nećete proći ovako dobro! Ubit ćemo vas. Obećavam. Skroz je povjerovao!“ rekao je nepoznati glas.
„Barem su cure sada sigurne, a i mi. Ne znam što bi se dogodilo da su znali da samo trebaju pucati u naša srca, jedini naš organ koji se ne može oporaviti“, rekao je nepoznati ženski glas nešto tiše kao da se boji da će ih netko čuti.
„Jesi dobro?“ upitao je Erik nagnuvši se kroz otvoreni prozor automobila. Uopće ga nisam čula da dolazi pa me uplašio.
„Dobro sam“, rekla sam mrzovoljno pogledom prativši Lisu. Bila je daleko najljepša od svih prisutnih cura.
Njena crvena kosa padala joj je na ramena u gustim pramenovima. Nije bila niti ravna niti kovrčava, više blago valovita. Crte lica bile su joj kao da ju je neki poznati kipar isklesao iz mramora – jednostavno savršene. Nije bila blijeda, ali koža joj nije bila ni pretamna. Svaka kretnja joj je odisala samouvjerenošću. Imala je savršeno tijelo i pune crvene usne.
„Što je bilo?“ upitao me Erik i okrenuo se da vidi u što gledam. Brzo sam skrenula pogled.
„Umorna sam. Možemo li krenuti?“ upitala sam ga.
„Ne želiš im ni zahvaliti?“ upitao je začuđen. Valjda sam doista bila neljubazna. Na kraju krajeva spasili su nam živote.
„Naravno. Oprosti“, rekla sam i izašla iz automobila.
„Hej, ljudi, ovo je Martina!“ rekao je Erik.
Grrrrrrr. Rekli smo zahvaliti ne upoznati!
„Bok, Martina. Ja sam Meri. Drago mi je što sam te napokon upoznala!“ rekla je jedna od njih. Bila je sitna, čak niža od mene i djelovala je jako druželjubivo.
„Ja sam Nela, a ovo su Sara i Megi“, rekla je plavuša.
Na njoj nije bilo ničeg posebnog. Izgledala je nekako obično. Ne bih nikada rekla da je jedna od njih. No na kraju krajeva oni su bili samo obični ljudi sa super genima.
Rukovala sam se sa svima. Megi je imala kratku smeđu kosu, a Sara isto smeđu, ali dugu i kovrčavu. Nastojala sam zapamtiti tko je tko. Dečki su bili zgodni, nisam mogla ne primijetiti. Tin je bio visok koliko i Erik, ali plav. Petar je pak imao boju kose sličnu mojoj no bio je nešto niži od Erika i Tina.
„Sada bismo trebali krenuti. Ne želimo riskirati da ih se pojavi još, a i cure su umorne“, rekao je Erik. Ostali su se složili bez riječi.
Primijetila sam da su došli samo s dva automobila. Niti jedan nije bio posebno nov ili dobar. Oni doista ničim nisu pokazivali da su bili drugačiji od drugih – posebni.
„Kako ćemo se svi voziti?“ upitala sam shvativši da nas je sada previše. Cure nikako nisu mogle hodati.
„Erik, tvoje cure i ti možete jednim autom, a mi cure ćemo drugim. Tin i Petar mogu vlakom ili pričekati da padne mrak i dotrčati kući“, predložila je Lisa gledajući me. Osjećala sam se kao da me odmjerava od glave do pete.
Svi su se složili. Ja nisam rekla ništa nego sam samo sjela natrag na suvozačevo mjesto.
Erik je sjeo u automobil i upalio motor. Krenuli smo. Isprva je vladala tišina. Nisam imala želju razgovarati s njim. Bila sam nekako ljuta zbog Lise iako zapravo nisam imala razloga.
„Zašto me nisi poslušala i odvela cure odmah do auta i auto do ruba šume?“ upitao me Erik tijekom vožnje.
Zato što sam bila šokirana načinom na koji te tvoja sestra gleda i načinom na koji se ti odnosiš prema njoj! Poželjela sam ga udariti.
„Ne znam. Valjda sam bila previše uplašena i šokirana.“
„No dobro. Samo mi je drago da nitko nije stradao. Pucali su u mene i Lisu, ali mi se brzo oporavimo. Da su pucali u neku od vas četiri bilo bi gadno. Zato sam htio da ih odmah odvedeš na sigurno. I da sebe odmah odvedeš na sigurno“, objasnio je.
Pogledala sam na stražnje sjedalo. Sve tri su spavale. Povremeno bi se micale u snu ili nešto pričale, ali nisam mogla razaznati što. Jadnice, mora da su pretrpjele veliki šok u životu.
„Drago mi je da si ih upoznala. I neopisivo mi je drago da su ipak došli!“ nastavio je Erik.
„I meni je drago što su nas spasili“, promrmljala sam.
„Što ti je, Tina? Nekako si drugačija“, napokon je primijetio.
„Ništa. Samo sam umorna“, rekla sam.
I užasno, užasno ljubomorna!
„Oni su mi kao braća i sestre. Ne znam što bih bez njih.“
„Braća i sestre?“ upitala sam testirajući ga.
„Dobro, nismo baš u krvnom srodstvu, ali kao što sam ti već rekao oni su jedina obitelj koju imam. Zamolio sam ih za pomoć, ali Lisa je bila protiv pa sam ti ipak odlučio pomoći sam. Nisam te mogao ostaviti na cjedilu. Drago mi je što se predomislila. Lisa je stvarno posebna osoba. Nikad nisam upoznao nekog sličnog. Trebala si ju vidjeti dok smo bili mali. Na neki način ona je Doktorova miljenica iako on to naravno nikada ne bi priznao!“
„Da. Lisa je stvarno super“, rekla sam gledajući kroz prozor. Ceste su mi sada već bile poznate.
Zaustavio je automobil uz rub ceste i izašao. Došao je do mojih vrata i otvorio ih. Bila sam zbunjena, ali sam svejedno izašla van.
„Ne želim buditi cure pa ćemo razgovarati vani. Reci mi što te muči?“ upitao me.
Stajao mi je tako blizu. Bilo se teško koncentrirati na bilo što osim njega. Zašto sam se morala toliko zaljubiti u Erika? Prošla noć pojavila mi se u mislima - njegovi dodiri i poljupci.
„Ništa me ne muči“, usprotivila sam se.
„Naravno da te nešto muči. Vidim to po tebi. Poznajem te, Martina. Ne možeš mi lagati. Reci mi“, bio je uporan.
„Ništa. Samo... Lisa je tako prekrasna“, rekla sam i samo ga još više zbunila.
Muškarcima je stvarno ponekad trebao prevoditelj. Nikada nisu razumjeli nas žene.
„Dobro. I?“
„I ništa“, rekla sam odustavši od objašnjenja.
„Ako mi ne kažeš, doći ću noćas u tvoj san i saznati. Tamo ćeš mi reći. U snovima mi ne možeš odoljeti. Puno je lakše imati posla s tobom u snovima nego zapravo“, zaprijetio mi je šaljivo.
„Vidjela sam kako razgovara s tobom. Vidjela sam vas zajedno, jedno do drugog. Prekrasna je. Savršena. Ti si očito oduševljen njome. Svi su očito oduševljeni njome!“ rekla sam napola ljutito, napola iziritirano.
Počeo se smijati. Nisam vidjela što je tu smiješno.
„Baš si blesava“, rekao je podigavši moje lice prema svome.
„Misliš?“
„Siguran sam. Lisa mi je poput sestre“, rekao je nježno.
Leptirići u mom trbuhu opet su poletjeli. Bilo je to zbog njegovog glasa.
„Nije baš tako izgledalo. Mislim, vi si niste zapravo brat i sestra.“
„Znam što misliš. Petar i Sara recimo se vole na taj način. Isprva je bilo čudno, ali u pravu si i mi nismo zapravo braća i sestre, više smo kao prijatelji koji imaju samo jedni druge.“
Pokušala sam zamisliti Saru u svojoj glavi. Brineta duge kovrčave kose? Nisam bila sto posto sigurna.
„Upravo to. Ti i Lisa se možete voljeti na taj način i nitko vam to ne može braniti“, rekla sam.
„Naravno da možemo, ali ne želimo! Ja Lisu volim kao sestru. Ni približno onako kako volim tebe“, rekao je, a leptirići u meni su podivljali.
Je li on to rekao da me voli?
„Voliš me?“ upitala sam.
„Da. Volim te“, rekao je.
Leptirići, ptičice, cvjetići, sunce... Nikada nisam bila tako sretna.
„I ja tebe volim“, rekla sam tiho.
Poljubio me u čelo i zagrlio.
„Ipak još uvijek mislim da Lisa tebe ne voli kao brata nego...drugačije“, rekla sam.
„Smiješna si!“ rekao je pustivši me iz zagrljaja i krenuvši prema svojoj strani automobila.
„Mislila sam da sam blesava“, rekla sam sa smiješkom na licu.
„I smiješna i blesava“, rekao je i sjeo u automobil. Pridružila sam mu se.
Ostatak puta vozio je jednom rukom, a drugom držao moju. Nisam imala pojma kako mu to uspijeva, ali nisam se bunila. Bilo mi je drago što je sa mnom.
„Mogu li te nešto pitati?“ upitala sam kad smo već skoro stigli do moje kuće.
„Upravo si pitala, ali možeš još nešto“, rekao je.
„Jučer kad smo krenuli i kad sam te ispitivala sve ono o tebi...o vama...zašto si bio onako ljut?“
„Ma, nisam nikada smio onako vikati na tebe. Oprosti“, rekao je čvršće stisnuvši moju ruku.
„Nema veze. Ali zanima me razlog? Jesam li ti išla na živce? Jesu li to tajne informacije koje ne smiješ nikome reći?“ upitala sam.
„Ti ionako znaš za nas. Zašto ti ne bih smio reći? Nije u tome bila stvar“, rekao je skrenuvši u moju ulicu.
„Nego u čemu?“
„Sva ta tvoja pitanja...tvoja znatiželja... Ne znam kako bih to objasnio. Na neki način svakim si me pitanjem podsjećala na to tko sam ja i tko si ti i koliko smo različiti. Neprestano si me podsjećala zašto ne smijem biti zaljubljen u tebe i pretpostavljam da sam se toliko naljutio upravo zato što sam već bio zaljubljen u tebe. Nisam bio ljut na tebe, nego na sebe. Nije trebalo biti tako. Nisam se trebao zaljubiti u tebe“, objasnio mi je.
Još uvijek nisam mogla shvatiti. Zašto si onda želio da se ja zaljubim u tebe u snovima? Jesi li se samo igrao sa mnom, ali se tvoja igra okrenula protiv tebe i zaljubio si se u mene? Morala sam ga napokon pitati.
„Zašto si uopće ulazio u moje snove? Ne da mi nije drago što sam te upoznala, ali kako si odabrao baš mene? I zašto? Razmišljam o tome, ali nikako ne mogu dokučiti razlog. Nema smisla. Ili...“ zastala sam.
„Ili što?“
„Ili se tako igraš s još puno cura i ja sam samo jedna od mnogih“, dovršila sam rečenicu.
„Tina, upravo sam ti rekao da te volim“, usprotivio se.
„Znam. I vjerujem ti. Samo sam mislila možda si se tako zabavljao s puno cura, a ja sam bila jedna od mnogih i onda si se slučajno zaljubio u mene“, brzo sam govorila želeći to što prije izbaciti iz sebe.
„Stvarno imaš bujnu maštu. Ti si jedina cura kojoj sam ikada tako ušao u snove. Nikada ni jednoj drugoj nisam rekao da je volim – ni u snu ni na javi“, rekao je.
„Zašto onda?“ nisam razumjela.
„Objasnit ću ti kad za to dođe vrijeme. Sada idi baki. Nazovi policiju. Druge dvije cure trebaju se vratiti svojim roditeljima. Na kraju si dobila što si htjela i nismo samo spasili tvoju sestru. Budi sretna. Vidjet ćemo se uskoro i onda ću ti možda sve objasniti.“
„Moraš mi sve objasniti, obećao si. Nema možda.“
„Dobro. Sve ću ti objasniti. Bez brige.“
„Prošle noći spominjao si neki krajnji cilj. Što je to?“ upitala sam.
Nisam ga mogla tek tako pustiti. Bila sam jako znatiželjna i nisam imala strpljenja.
„Poslije. I ja se trebam odmoriti. Pa bio sam ranjen“, osmjehnuo se.
Probudili smo cure. Izašle su iz automobila. Erik se odvezao jer nisam htjela da ga baka vidi. I ovako će biti pitanja na koja neću imati odgovore. Bila sam svjesna da mi opet nije odgovorio na pitanje zašto je ulazio u moje snove i što je bilo to što je nazivao krajnji cilj. Čemu tolika tajanstvenost?
Pozvonile smo i baka je otvorila tako brzo da sam imala osjećaj da je cijelo vrijeme samo čekala da se zvono oglasi. Počela je plakati od sreće čim nas je ugledala. Izgrlila nas je i izljubila. Ušle smo u kuću i smjestile se u dnevnoj sobi. Baka je nazvala policiju. Trebalo je i druge dvije djevojke vratiti kući.
Noćna mora napokon je bila gotova.

- 26.12.2009. - subota - 17:43 - Komentari (12) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>
Komentari On/Off
Opis bloga
Ovo je moj blog za objavljivanje mojih priča. Komentari su dobrodošli. Ako nemate komentara, barem ostavite točkicu da znam da ste bili i pročitali. Moj osobni blog je ovdje.

Ovaj blog ste otvorili ovoliko puta:


Pergolas
Genetski kod
Moja dovršena i objavljena priča (ovdje na blogu).
Samo kliknite na iksić(e) kraj svakog poglavlja. Neka poglavlja su u dijelovima jer su preduga za blog u komadu.
00. Erik i Martina X
01. Početak tjedna X X X
02. Dome, slatki dome X X
03. Ut. je dan za Buffy X X
04. Upozorenje X X
05. San X X
06. Istina X
07. Erik...izvan snova X X
08. Telefonski pozivi X X
09. Pitanja i odgovori X X
10.Prije nego zora svaneXX
11.Priprema pozor sad X X
12. Uljezi X X
13. Raj na Zemlji X X
14. Nebo se ruši X X X
15. Na ledu X X X
16. Posljednji ispraćaj X X
17. Pidžama-Party X
18. Prijateljice X X
19. Doktor Kolar X X
20. Obična X
21. Nulti pacijent X
22. Posljedice X X
23. Među nama X